Ana Atanasković: Ženska strana istorije dugo je ostala u senci, vreme je da se o njoj govori

Povod za razgovor sa Anom Atanasković bila je objava njene nove knjige „Prestonice“, koja je neobični žanrovski spoj putopisa, eseja, autofikcije i istorijskih crtica koje nas vode kroz nekadašnje prestonice Srbije, od Beograda i Smedereva do Sremskih Karlovaca i Kragujevca. Ana je poznata po istorijskim romanima, i pažljivo građenim ženskim likovima i ovom prilikom otkriva kako su nastajale priče, zašto je ženska perspektiva ključna za razumevanje prošlosti, koliko istraživanje podstiče kreativnost i kako vidi današnju kulturnu klimu u Srbiji.



Vaša nova knjiga „Prestonice“ je svojevrsno „putopisno-esejsko“ delo koje nas vodi kroz istorijske prestonice Srbije. Šta Vas je navelo da pređete iz fikcije u neku vrstu literarnog dokumenta/memorije i kakve su reakcije čitalaca na priče?

Lepo ste primetili da su „Prestonice“ putopisno-esejsko delo, mada im je, čini mi se, još uvek teško odrediti žanr. Prilično ste blizu, mada bi se moglo reći i da su to priče, roman u pričama, autofikcija, iskustveni bedeker i ko zna šta još. Dok sam pisala, uopšte nisam razmišljala da pravim pravu malu revoluciju i da će se knjizi teško odrediti žanr, ali i da tako niko nije do sada pisao. Prvo zato što pišem iz srca, vodi me strast, a drugo jer sam o Beogradu već napisala jednu takvu knjigu, 2017. godine, Jedan deo tih priča je ušao u „Prestonice“.

Slične sam pisala i na svom sajtu, pa ih objedinila. Nastanak knjige je inicirala moja urednica u Laguni, Dubravka Dragović Šehović. Kako sam priče o beogradskim ulicama pisala tri godine u „Kulturnom dodatku“ Politike, rekla je da bi bilo lepo da se one sakupe i izdaju, ali da razmislim i da proširim temu na celu Srbiju. U tom trenutku nisam takvo šta planirala, ali ona me je podstakla na razmišljanje. I, bila je u pravu. Zaista, o drugim gradovima Srbije nema mnogo knjiga, a tek u objedinjenom izdanju... mogu se nabrojati na prste jedne ruke!

Počela sam da razmišljam koji bi to još gradovi bili pored Beograda, setila se odmah svog rodnog grada Kruševca, i onda se rodila ideja da pišem o svim gradovima koji su nekada bili prestonice naših krajeva. Kada sam postavila stvari, knjiga je izletela iz mene.

Mogu reći da je sudbinska, jer nisam planirala da se dogodi, a ponajmanje da ću ponovo pisati o sebi tako detaljno.

Nadam se da će ljudi imati drugu i lepšu sliku o navedenim gradovima posle čitanja. Ima mnogo toga da se zameri našim krajevima, ali ima i mnogo toga lepog, naročito u detaljima i osećanjima, u istorijskim pričama, u muzejima, predanjima. Nadam se da će moja iskustva podstaći ljude da i sami odu u ove gradove, da se popnu na tvrđave i sretnu nove ljude.

Kada pišete istorijske romane (ili romane sa snažnim istorijskim kontekstom), koliko istraživanje i dokumentovanje vremena i likova utiče na tok pisanja, da li ono ponekad sputava kreativnost ili je više osnova i inspiracija?

Zavisi od teme. Kada sam pisala „Kraljicu jorgovana“ o Jeleni Anžujskoj, tekst je bio duhovan i poezija u prozi, tu sam dodala čudnu boju kose, na primer, kao poveznicu sa nekim inostranim krajevima. Istraživanje mi je esencijalno, bez njega ni ne krećem da pišem. Istražujem godinama. Ketrin Džonson sam, za roman o Tesli, istraživala četiri godine, i to dva meseca u SAD-u. Za roman o Jeleni Gatiluzio, ženi despota Stefana Lazarevića, imala sam najmanje podataka, zbog čega sam njene stranice dopisala (njegove ne). Za roman koji sam upravo završila sam pak imala previše podataka, pa sam morala da ih „sečem“. Svaki put je bilo drugačije ali i isto – podaci mi ne sputavaju kreativnost, već je podstiču, a trudim se da ispratim svaki koji sam našla, a nađem sve što je moguće naći, proveravam i inostrane izvore.

Ženski likovi su vam izuzetno važni, i sa posebnom pažnjom i posvećenošću ih gradite. Koliko je za vas značajno ne samo da ženske likove imamo kao protagonistkinje romana i filmova, već i postojanje ženske perspektive u jednom književnom delu? Rekla bih da zahvaljujući karakteru Ketrin Džonson upoznajemo jednog sasvim drugačijeg Teslu.

Kad bih mogla, napisala bih i neke klasike iz ženskog ugla! To je sasvim drugačija perspektiva, i vrlo važna. Mislim da muškarac, koliko god bio dobar pisac, a volim i cenim mnoge, ne može da opiše ženska osećanja kao što to može žena. Može da ih opiše dobro, odlično, briljantno, ali žena je sposobnija za još nekoliko nijansi bolje. Takođe, ženska perspektiva, koja je često iz senki gradila društvo i njegove odnose, nije dovoljno prikazana. To se najbolje vidi na primeru Ketrin Džonson, odlično ste primetili. Mnogi čitaoci su rekli da su tek posle mog romana o njoj upoznali pravog Teslu. To što ga je jedna lepa i pametna žena volela silno celog života nimalo ne umanjuje njegovu ličnost i postignuća, naprotiv, uzdiže ga. A možemo ga videti i u situacijama (istinitim) za koje uopšte nismo znali. Tako ženska strana istorije biva veoma važna i potrebno je osvetljavati je što više.



Vaš roman, „Zmajeva žena“ smešten je u uzburkano istorijsko vreme, kraj 14. i početak 15. veka. Koliko je izazovno balansirati između istorijske verodo-stojnosti i slobode književne fikcije?

Taj roman mi je bio najizazovniji jer sam se osmelila, zbog nedostatka podataka o Jeleni Gatiluzio, da izmaštam njen život u Srbiji. Bilo je i teško i lako istovremeno, ali sam uspela da kroz odnos nje i sina kneza Lazara ispričam i univerzalnu priču ali i prikažem despota onako kako do sada nije bio predstavljen – kada se kaje, kada voli, kada je surov, kada je pred iskušenjima. U tom romanu sam dala sebi najviše slobode, ali u plemenitoj nameri u kojoj sam, nadam se, uspela.

Pišete eseje i tekstove o Beogradu, ali i o drugim mestima; trenutno pišete kolumnu u Politikinom „Kulturnom dodatku“. Kako ocenjujete današnju društvenu i kulturnu klimu u Srbiji: da li ste optimistični, pesimistični ili ambivalentni? Šta Vas motiviše da i dalje pišete o mestima i istoriji, kao i velikim umetničkim delima iz galerija i muzeja koje posećujete?

Život me je naučio da se istorija i ljudski karakteri ponavljaju a da se menja samo tehnologija. Stoga, mislim da klima jednog društva može biti bolja samo kada se svi pojedinci osveste, ali to ne mogu preko društva i grupe, nego samostalno, samostalnim radom i uzdizanjem. I sa Bogom. To mi donosi slobodu, oslobođenje, jer shvatam da društvu mogu da doprinesem samo ako sebe unapređujem svakodnevno i ako se trudim da ja budem bolja. Nema tu ni optimizma ni pesimizma, ima samo pitanja – koliko je svako od nas pojedinačno uradio i šta, bez praznih reči. Mene motivišu ljubav i lepota. Želim da sam uvek sa njima.

U doba kojim dominira digitalizacija, društvene mreže i „instant kultura“, koliko vidite u društvu interesovanja za kulturnu baštinu – knjige, muzeje, galerije, istorijske gradove? Smatrate li da je taj potencijal dovoljno iskorišćen?

Smatram da nije i volela bih da radim na promociji kulture u svakom pogledu.

Odakle najčešće crpite inspiraciju: iz istorije, iz svakodnevnog života, iz posete muzejima, starim gradovima, arhivima? Da li Vaše literarno stvaralaštvo zavisi od „povratka korenima“?

Ideje za knjige mi dolaze sudbinski, ništa nije slučajno, a inspiracija dođe najviše kad sednem da radim. Dakle, rad, rad i samo rad. Naravno, ima momenata kada doživim lirske uzlete, tu pomažu posete koje ste naveli, ali prava inspiracija dolazi samo prilježnima, onima koji sednu da rade, na nju se ne čeka.

Da li trenutno razmišljate o novom delu, možda nastavku serijala istorijskih romana ili nečem potpuno drugačijem?

Već sam završila novi roman, čekam da dođe na red da ga urednica pročita a već odavno čitam literaturu za sledeći.

Kada sumirate godinu za nama, kako biste je opisali?

U njoj je „Zmajeva žena“ doživela najveći uzlet, to je moja najuspešnija knjiga. Nadam se da će čitaoci nastaviti da je vole. U njoj su izašle „Prestonice“; čini mi se, moja životna prekretnica, jer sam sada celoj Srbiji ispričala skoro sve o sebi. U njoj su se desili i rastanci, ali i mnogo toga lepog. I, što je najvažnije, živela sam je punim plućima.

Autor: Vladislava Milovanović
Izvor: magazin Plezir