Ana Atanasković: Misli umeju da budu i prah, dela su „ono pravo“

Ana Atanasković je naša spisateljica, novinarka i kopirajterka. Rođena je u Kruševcu 1973. godine. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu gde od 1992. godine i živi. Pisala je za časopise Elle, Viptripdiplomatic, Vodič za život, Sensa, Lepota&zdravlje, bila je saradnica raznih portala poput Citajme, Inserbia, Esquire i Beograduzivo, a trenutno piše za Ilustrovanu politiku i sajtove Infoprevodi i Kaldrma. Piše kopi tekstove za sajtove, marketinške agencije i renomirane kompanije. Nedavno je objavljen njen roman „Moja ljubav Nikola Tesla“. Bio je to povod da porazgovaramo.

Zašto ste se odlučili da u fokusu Vašeg romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ bude baš slavni naučnik poreklom iz Smiljana? Da li Vaše predavanje koje ste održali na Teslinim danima u Filadelfiji ima veze sa nastankom ovog romana?

Tesla je u fokusu mog interesovanja još od ranog detinjstva, jer je moj otac, nastavnik matematike i fizike, često čitao i govorio o njemu (kao i o ostalim naučnicima). Zajedno smo gledali i seriju u kojoj je Teslu glumio Rade Šerbedžija, a prelomni trenutak se desio kada sam u časopisu koji je on redovno kupovao (Galaksija), tj. u njegovom specijanom dodatku o Tesli, prvi put (sredinom osamdesetih) videla tekst o ženama koje su bile u Teslinom životu. Jedna od njih je bila Ketrin Džonson, junakinja mog romana, a njena fotografija je bila „najeteričnija“ i najduže mi je ostala u sećanju. Mnogo kasnije, dok sam sedela ispred ekrana kompjutera, pomislila sam: „Ketrin Džonson je najviše volela Nikolu Teslu“, i tako je sve krenulo. Na predavanje u Filadelfiji bila sam pozvana kao neko ko je već krenuo da istražuje građu za roman, tako da konekcija postoji.

Koliko ima istorijske istine u Vašem romanu, a koliko je sve plod mašte?

Sve činjenice su istorijski proverene, čak ima i dosta fusnota sa citatima iz pisama. Plod mašte su neki razgovori, snovi, osećanja i unutrašnja previranja likova.

Da li se Vaš Nikola Tesla razlikuje od onog pravog?

Razlikuje se od predstave koju mnogi ljudi ovde imaju o Tesli, da je celog života bio povučen, usamljen i da je samo hranio golubove. To je tačno za treću trećinu njegovog života, ali za njegove najlepše i najplodnije godine ne.

Iako su Vaše knjige ljubavne, one su uvek smeštene u neki istorijski kontekst. Tako pišete o Jeleni Anžujskoj, kraljici Dragi Obrenović, Davojranki Paunović… Na osnovu čega donosite odluku koje ćete istorijske ličnosti inkorporirati u Vaša dela?

Na osnovu toga koliko se osoba o kojoj pišem borila za ljubav, slobodu, za ono u šta je verovala, koliko je bila snažna i hrabra.

Master teza koju ste branili na Univezitetu Singidunum bila je „Reklama i propaganda u izdavaštvu – Case study: Laguna“, a sada Vam je ovu knjigu izdala baš ta izdavačka kuća. Koliko je reklama važna u izdavaštvu? Može li kvalitet da se probije bez reklame?

U današnje vreme reklama je važna, ali se, ipak, ono što vredi najbolje prenosi „od usta do usta“. Odličan spoj je kada imate izdavačku kuću koja profesionalno obavlja svoj posao, da početni impuls reklamom i ima veliki broj knjižara (Laguna), a onda kvalitetna knjiga sama krči sebi put. One knjige koje se prodaju na brzinu u velikim količinama znaju da budu prolazni hitovi i zaboravljene kako se pojavi sledeća slična.

Osim pisanja bavite se i novinarstvom i marketingom. Da li to znači da od pisanja ne može da se (pre)živi?

Ja sam osoba koja uvek radi više poslova jer mi je dosadno da radim samo jedan, čak i kada je u pitanju pisanje koje najviše volim. Ali, da, postoji i finansijski aspekt. Od pisanja se možda može živeti, mada je to manji broj književnika i književnica, ali, koliko znam, skoro svi oni rade još nešto. I da mogu da živim samo od pisanja knjiga, ipak volim i druge dve discipline (novinarstvo i marketing) i volim dinamičan dan.



Interesantno mi je da ste na svom sajtu sebe predstavili rečima „spisateljica sa stilom“. Čini mi se da danas mnogi beže od te reči „spisateljica“. Šta mislite zašto je to tako? I zašto Vama nije smetala?

Još u doba Vuka Karadžića u Srbiji se govorilo „spisatelj“ za pisce, tako da nemam problem sa ženskom verzijom. Možda je još bolja „spisateljka“, kao što imamo „čitateljka“, ali se „spisateljica“ odomaćila. Nemam ni problem sa tim što je, kao što neki kažu, to hrvatska verzija, jer su neke reči iz sadašnjeg hrvatskog, u stvari, srednjovekovne srpske. Uostalom, to su srodni jezici da srodniji ne mogu biti, a ja sam u osnovnoj školi učila srpsko-hrvatski. Isto tako bih mogla za sebe reći i „književnica“, ali mi je bio potreban (kopirajterski) slogan koji uključuje tri slova S i u kome je jedna reč „stil“. To je zato što, Bogu hvala, mnogi koji pročitaju moje knjige hvale upravo stil pisanja. A ja sam u slogan uvrstila i svoj stil života koji podrazumeva iskrenost, otvorenost i upornost. Znam da neki koriste reč „spisateljica“ da bi se narugali nekim pojavama, ali, znate kako, to je već problem tih ljudi koji se rugaju nekome umesto da svoje vreme koriste na pametniji način.

Koje knjige Vi volite da čitate?

U poslednje vreme ne stižem da čitam beletristiku jer mnogo pišem „na sve strane“, ali volim mnogo toga – od istorijskih romana preko postmodernizma, do romana toka svesti. Kako vreme prolazi, najviše uživam u biografijama i životnim ispovestima, jer me zanima kako je neko život preživeo, kako se izborio, u šta je i koliko verovao, kako je prevazilazio prepreke, a ne šta je o svemu tome mislio. Misli umeju da budu i prah, dela su „ono pravo“.

Kojim knjigama se uvek rado vraćate?

Novi zavet, knjiga nad knjigama.

Da li možete da nam, makar, nagovestite na čemu trenutno radite?

Jedna knjiga je završena i to je mešavina žanrova, a za drugu sam počela da istražujem istorijsku građu te trenutno, zbog nje, čitam „Sumrak Vizantije“ Igora Đurića.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs