50 godina od odlaska Džona Kenedija Tula

Telma Tul, majka romanopisca Džona Kenedija Tula – autora sjajnog i zamalo neobjavljenog romana „Zavera budala“ – iznela je jednu od najneodgovornijih optužbi u istoriji američke književnosti. Ali u trenutku kada je to učinila, odgovorno ponašanje je bilo poslednje na listi njenih briga. Telma je pred očima imala samo jedan cilj: da genijalnost njenog sina ne prođe nezapaženo.

Kada je tridesetdvogodišnji pisac 1969. godine izvršio samoubistvo, njegova majka je pobrkala kauzalnost i korelaciju i svoj bes usmerila prema Robertu Gotlibu, uredniku izdavačke kuće Sajmon i Šuster i centralnoj figuri njujorškog izdavaštva, koji je sredinom šezdesetih odbio rukopis „Zavere budala“. Gotlib je na taj način, javno je poručivala Telma, praktično ubio njenog sina.

Gotlib je ostao zadivljujuće uzdržan. Svestan činjenice da su ožalošćene majke spremne na sve kako bi ublažile bol izazvan gubitkom deteta, odlučio je da ne reaguje. Na njegovu adresu je, međutim, posle izvesnog vremena stigla još jedna, ovog puta sasvim opravdana, optužba. Nju je uputio širi književni establišment, ali i odbor koji je Tulovoj knjizi 1981. dodelio Pulicerovu nagradu. Presuda je bila jasna: Gotlib i ostali izdavači (još osam njih je odbilo rukopis) nisu razumeli Tulovu knjigu.

Od Tulove smrti proteklo je punih pedeset godina. Danas, u eri u kojoj društvene mreže podstiču i obelodanjuju svetu naše strahove, a piščev rodni Nju Orleans se zbog klimatskih promena svake godine suočava sa armagedonom, pravi je trenutak da se podsetimo njegovog remek-dela.

Samo oni koji tek započinju književnu karijeru mogu razumeti kako se Ken Tul osećao u trenutku kada je dobio prvi odgovor od izdavačke kuće Sajmon i Šuster. Gotlibova pomoćnica Džin En Džolet spasla je rukopis sa gomile i odnela ga svom šefu. U pismu Tulu navela je da „Bob“ trenutno nije u Njujorku, ali „zamolio  me je da Vas obavestim da će Vas pozvati čim se vrati.“ Dodala je: „Da li je sada pravi trenutak da Vam kažem da sam se na sav glas smejala i zamalo onesvestila čitajući 'Zaveru budala'? Ozbiljno.“

Ne, nije bio pravi trenutak. Da, Gotlib je Tula smatrao talentovanim i bio oduševljen humorom („Veoma ste duhoviti, često duhovitiji od većine ljudi koje poznajem. To je humor kakav tražimo“). Ali u svom prvom pismu Tulu, urednik eksplicitno navodi razlog zbog koga neće prihvatiti rukopis takav kakav je. Tokom naredne dve godine, između 1964. i 1966, nije odustajao od svog stava.

„Moraš pisati ono što stvarno misliš“, pisala je 1961. Tulu njegova prijateljica Emili Grifin, „ne možeš samo da izmišljaš likove i situacije zato što su šarmantni.“ Gotlib mu je dao isti savet u jednom od svojih pisama: „Ono o čemu pišete u romanu mora imati poentu, stvarnu poentu, ne možete očekivati da će humor biti dovoljan.“ I još jednom: „Knjiga ne govori ni o čemu.“ Posle dve godine mučne prepiske, urednik zaključuje: „Dakle, zaista ne znam šta da Vam kažem.“

Tri godine kasnije, više nije morao ništa da kaže. Tul je bio mrtav.

Pohabani rukopis završio je na plakaru od kedrovine u piščevoj spavaćoj sobi u Nju Orleansu, gde ga je Tul ostavio pred polazak na jednomesečno putovanje koje se završilo njegovim samoubistvom u Biloksiju. (Pronađen je u svom automobilu, pored autoputa, otrovan ugljen-monoksidom.)

Telma je dugo skupljala hrabrost da ponovo kroči u sinovljevu sobu. Ušavši u nju posle pune dve godine, pronašla je roman i po prvi put ga pročitala u celini. Njena ocena bila je pristrasna, ali tačna. „Bilo je to“, rekla je, „delo genija.“

Kada su veliki izdavači odbili da objave knjigu, Telma je pokucala na vrata profesora Univerziteta Lojola Vokera Persija, dobitnika Nacionalne nagrade za književnost, i insistirala da je pročita. „Plašio sam se samo“, napisao je kasnije Persi u predgovoru knjige, „da neće biti dovoljno loša, ili da će biti dobra tek toliko da me primora da nastavim da čitam.“

Strah ga je ubrzo napustio. „U ovom slučaju, nastavio sam da čitam“, napisao je. „Prvo sam bio razočaran zato što nije dovoljno loša da bih je odmah zatvorio, ali to osećanje postepeno je prerastalo u radoznalost, a zatim u uzbuđenje. Na kraju sam bio zapanjen: nemoguće je da je toliko dobra.“ Roman se konačno našao u rukama čoveka koji ga je intuitivno razumeo. Četiri godine kasnije, Persi je uspeo da ubedi izdavačku kuću Univerziteta Lujzijane da objavi „Zaveru budala“. Knjiga je preko noći postala međunarodni hit.

Razlika između Persijeve i reakcije njujorškog izdavačkog establišmenta govori mnogo. Jedan od osnovnih razloga za drugačiji pristup istom sadržaju bio je taj što je Voker Persi poticao iz iste sredine i odrastao okružen onim istim književnim tradicijama američkog Juga, koje su izrodile Tulov talenat. Bila je to kultura koja je – o čemu, između ostalog, svedoče „manifest agrarijanaca“ iz 1932. ili Foknerovi „Lupeži“ iz 1962 – zauzela kritički stav prema opšteprihvaćenoj američkoj mantri o vrednom radu i progresu.

Tul u svom romanu pod satiričnu lupu stavlja generacijama uvežbani narativ o uzdizanju iz blata do zvezda, kao i tipično američke aksiome preduzetničkog duha, nepokolebljive ambicije i beskrajnog industrijskog napretka.

Njujorški izdavači nisu bili u pravu. „Zavera budala“ je imala poentu, i to fundamentalnu. Persi je odmah uspeo da je prepozna: knjiga je bila traktat protiv američkog materijalizma i optimizma, himna spevana u slavu osobenjaka i otpadnika sa margina modernog društva, koji su istrajno pružali otpor napretku, trudeći se da pritom sačuvaju dostojanstvo.

Kenedi Tul je izuzetno duhovit, zapravo toliko duhovit da će mnogi lako prevideti njegovu kritiku konvencionalnog komercijalizma i subverzivnu prirodu njegovog romana, koji predstavlja jednu od najelokventnijih osuda nacionalne opsesije u istoriji  američke književnosti.

Autor: Džejms Mekvilijams
Izvor: publicbooks.org
Prevela: Jelena Tanasković