Da li ćemo ga zvati samo Džem, kao dragog tragičnog junaka iz predanja i priča, ili titularno, kako nam pak zvanična istorija ne dozvoljava, a kako su ga nazivali sledbenici u njegovom vojničkom bratstvu: Džem sultan? Kako god ga zvali, priču ste već znali. Odbačeni princ bez prestola, sultan bez sultanata, prestolonaslednik koji nije prvorođen a ima sve vladarske atribute, drugi sin strašnog Mehmeda II Osvajača Džem je bio prefinjen, obrazovan i posle očeve iznenadne smrti imao je vojsku na svojoj strani. Njegov brat Bajazit je imao nasledno monarhijsko pravo, institucionalnu moć i vrske prvake, ali je bio manje prodoran i nije imao ubedljivu fizičku snagu. Od vojničkih veština znao je samo da gađa lukom, jer to nije zahtevalo fizičku snagu. Daleko od neprijatelja, pritvoran i bezbedan, u svojoj prirodnoj poziciji povlačio je poteze iz prikrajka. Njegov otac Mehmed II Osvajač nije mu verovao. Džem nimalo nije bio poput njega. Bio je nalik dervišu. Učenjak, bled i nekako zabrinut. Kažu da mu je to bilo od prevelike pameti, ona mu je isisavala snagu. Otac ih je odgajao na dva dela carstva. Stariji je vladao evropskim posedima, mlađi Anadolijom.
Džem je bio visok, kao malo Turaka, pripoveda njegov ljubavnik pesnik Saadija. Njegova majka bila je robinja srpskog plemićkog porekla, pa otuda koža boje pšenice, i duga, riđa, svilenkasta kosa. Džemovi vojnici nisu bili okrutni krvoloci. Bili su bratstvo pesnika, duhovni , fizički spretni. Svi bi malaksali posle besane noći provdene u opijanju i čitanju persijske poezije, ali ne i Džem. On je bio najlepši, najdarovitiji. Bio je prvi vojnik svoje vojske, a kada bi osporavali njegove borilačke veštine, išao je na vašare prerušen ne bi li se tukao u prašini i dokazao iznova svoje viteštvo. Opijao se tučom i poezijom, bio je pokrovitelj pisane reči, i sam pesnik. Posle očeve smrti munjevito je osvojio Bursu i proglasio se sultanom. A onda je njegov brat uzvratio.
Nisu verovali da bi Bajazit krenuo na svog brata. A ipak, po rečima jednog svedoka, jedan sultan ne može sebi da dopusti brata.
O događajima koji počinju po smrti velikog Mehmeda II Osvajača 1481. u fiktivnoj sudnici budućnosti svedoče vojnici, sveštenici, vezir, egipatski princ, Bajazitovi i Džemovi ljudi. Stradali u nemirima, oni govore za i protiv Džema. Čitalac je sudija.
Prognan prvobitno na Rodos, u krug katoličkih sveštenika Jovanovaca, potom u Francusku ne bi li posle postao zarobljenik malteškog reda i završio kod pape u Rimu, postao je najjače oružje koje su razne vlasti i religije imale u rukama da ucenjuju i otkrupljuju moć od sultana Bajazita. Njega je živi brat papreno koštao. Do kraja vlasti plaćao je Vatikanu da ga zadrže. Od tog novca oslikana je Sikstinska kapela. Džem Sultan je opsesija savremenog sveta jer je prvi politički zatvorenik, disident sopstvene zemlje, vojske i tradicije, apatrid i pesnik, zabludeli plinc i pretendent na turski presto ni rođenjem ni starešinstvom, već isključivo odgojem i karakterom – što se, mnogi su mislili, jedino pa i računa. Nesrećno razapet između dva sveta Istoka i Zapada, Džem sultan je žrtva prelamanja političkih i religijskih previranja u predvorju modernih vremena.
U dosluhu sa andrićevskom tradicijom, napisan narativnom tehnikom koja su koristili veliki turski pisci, sa daškom persijske poezije i u istočnjačkom mnogoglagoljivom maniru uvezenih priča, „Slučaj Džem“ najveći je roman čuvene bugarske profesorke osmanske istorije i spisateljice Vere Mutafčieve. Opisan u Andrićevom najkraćem a možda i najefektnijem romanu „Prokleta avlija“, Džem Sultan je odavno prisutan u srpskoj književnoj tradiciji, ali i u osmanskom nasleđu koje je i dalje živo na našem podneblju. Džem Sultan je zaslužio da se konačno pojavi knjiga na srpskom jeziku koji se bavi isključivo njegovim slučajem. Čitalac će odlučiti da li da ga konačno pomiluje ili osudi, a mi ćemo ga ipak zvati Džem sultan.
Autorka teksta: Nevena Milojević
Džem je bio visok, kao malo Turaka, pripoveda njegov ljubavnik pesnik Saadija. Njegova majka bila je robinja srpskog plemićkog porekla, pa otuda koža boje pšenice, i duga, riđa, svilenkasta kosa. Džemovi vojnici nisu bili okrutni krvoloci. Bili su bratstvo pesnika, duhovni , fizički spretni. Svi bi malaksali posle besane noći provdene u opijanju i čitanju persijske poezije, ali ne i Džem. On je bio najlepši, najdarovitiji. Bio je prvi vojnik svoje vojske, a kada bi osporavali njegove borilačke veštine, išao je na vašare prerušen ne bi li se tukao u prašini i dokazao iznova svoje viteštvo. Opijao se tučom i poezijom, bio je pokrovitelj pisane reči, i sam pesnik. Posle očeve smrti munjevito je osvojio Bursu i proglasio se sultanom. A onda je njegov brat uzvratio.
Nisu verovali da bi Bajazit krenuo na svog brata. A ipak, po rečima jednog svedoka, jedan sultan ne može sebi da dopusti brata.
O događajima koji počinju po smrti velikog Mehmeda II Osvajača 1481. u fiktivnoj sudnici budućnosti svedoče vojnici, sveštenici, vezir, egipatski princ, Bajazitovi i Džemovi ljudi. Stradali u nemirima, oni govore za i protiv Džema. Čitalac je sudija.
Prognan prvobitno na Rodos, u krug katoličkih sveštenika Jovanovaca, potom u Francusku ne bi li posle postao zarobljenik malteškog reda i završio kod pape u Rimu, postao je najjače oružje koje su razne vlasti i religije imale u rukama da ucenjuju i otkrupljuju moć od sultana Bajazita. Njega je živi brat papreno koštao. Do kraja vlasti plaćao je Vatikanu da ga zadrže. Od tog novca oslikana je Sikstinska kapela. Džem Sultan je opsesija savremenog sveta jer je prvi politički zatvorenik, disident sopstvene zemlje, vojske i tradicije, apatrid i pesnik, zabludeli plinc i pretendent na turski presto ni rođenjem ni starešinstvom, već isključivo odgojem i karakterom – što se, mnogi su mislili, jedino pa i računa. Nesrećno razapet između dva sveta Istoka i Zapada, Džem sultan je žrtva prelamanja političkih i religijskih previranja u predvorju modernih vremena.
U dosluhu sa andrićevskom tradicijom, napisan narativnom tehnikom koja su koristili veliki turski pisci, sa daškom persijske poezije i u istočnjačkom mnogoglagoljivom maniru uvezenih priča, „Slučaj Džem“ najveći je roman čuvene bugarske profesorke osmanske istorije i spisateljice Vere Mutafčieve. Opisan u Andrićevom najkraćem a možda i najefektnijem romanu „Prokleta avlija“, Džem Sultan je odavno prisutan u srpskoj književnoj tradiciji, ali i u osmanskom nasleđu koje je i dalje živo na našem podneblju. Džem Sultan je zaslužio da se konačno pojavi knjiga na srpskom jeziku koji se bavi isključivo njegovim slučajem. Čitalac će odlučiti da li da ga konačno pomiluje ili osudi, a mi ćemo ga ipak zvati Džem sultan.
Autorka teksta: Nevena Milojević
