Znate li šta je „Aberdinski bestijarijum“?
Ljudi su pre više hiljada godina pripitomili domaće životinje, ali posmatrali su i divlju faunu oko sebe da bi naučili kako da se kreću kroz prirodu i izbore sa njom. Bliskost ljudi i životinja je u ljudima stvorila posebno poštovanje za životinjsko ponašanje koje je pustilo korena u narodnim pričama širom sveta i u popularnim tekstovima svake religije. Naše oduševljenje pričama o životinjama nastavlja da živi u knjigama za decu, ali u jeziku odraslih, životinje se neretko ponižavaju i imaju auru svega neljudskog. Pejorativni pridev „bestijalni“ odražava tipičan stav ne samo prema ljudima koji nam se ne dopadaju, već i prema životinjskom svetu. Orvelova „Životinjska farma“ i Kafkin „Preobražaj“ su postale standardne reference za moderne alegorije sa životinjama.
Rana književnost pokazuje lepezu različitih stavova. U nekima se prema životinjama odnosi kao prema bićima jednakim ljudima, sa likovima koji imaju i dobre i loše osobine, ili kao prema svetim glasnicima boga ili bogova više nego kao stoci, pokretnom kulisom ili upotrebljivim resursima.
Što se tiče istočnjačkog odnosa prema životinjama, možemo se osvrnuti na Jataka priče, basne o Budinim mnogim reinkarnacijama u ljudskom i životinjskom svetu, koje imaju moralnu pouku za čitaoca. Na hrišćanskom Zapadu, postoje srednjovekovni bestijarijumi ‒ sažeti pregledi životinja, stvarnih i mitoloških – koji kroz „čitanje“ upoznaju čitaoce sa moralnom tipologijom toga šta su rani hrišćani smatrali „knjigom o prirodi“
Najraskošnija od takvih knjiga, „Aberdinski bestijarijum“, potiče iz otprilike 1200. godine i jednom je bila u vlasništvu Henrija VIII. Sada je Aberdinski univerzitet digitalizovao tekst te knjige i omogućio njeno besplatno čitanje korisnicima interneta.
Ova knjiga počinje ključnim pričama o postanju iz Knjige postanja, zatim zalazi u opise životinja: prvo lava, zatim parda (pantera) i slona. Primetićete da su takve životinje bile gotovo nepoznate srednjovekovnom evropskom čitaocu koji uglavnom nije imao prilike da ih sretne. Važna razlika između bestijarijuma i basne je ta što bestijarijumi sadrže i stvorenja iz priča, pretpostavki ili puke mašte. Ali svrha im je ista. Ovo su bila „didaktička sredstva“, beleži Kler Vun za Hyperallergic, kao i da „Aberdinski bestijarijum“ sadrži ilustrovane „podugačke priče o moralnom ponašanju“.
Poput Ezopovih basni, bestijarijum nas uči važnim lekcijama, mešajući nestvarno sa prirodnim. Ovako Vunova opisuje „Aberdinski bestijarijum“:
„Ilustracije su očaravajuće raznolike i prikazuju ne samo obične životinje od sitnih mrava do slonova, već i neverovatne zveri, od leokrote do feniksa. Čak su i moralne osobine skromnog malog morskog ježa dobile pasuse diskusije. Sem mnoštva stvorenja, bestijarijum detaljno opisuje izgled i osobine različitih drveća, dragulja i ljudi. Neki od ovih mogu biti zabavni čitaocu iz 21. veka: roj pčela u obliku koji podseća na lopticu za badminton, kako ulaze u svoje košnice. Druge slike su takođe zadivljujuće zbog svoje preciznosti, kao slika slepog miša koja pokazuje kako su njihova opnasta krila povezana sa njihovim prstima, nogama i repom. Svi ovi bogati detalji treba da pomognu čitaocu da bolje razumeju svet, na način na koji je on definisan u vreme nastanka ove knjige.“
Izuzetno bogata slikama i noseći znakove različitih rukopisa, knjiga je, kako istoričari veruju, pravljena prvo za široku publiku, ali zatim su je iz napuštenog manastira uzeli Henrijevi bibliotekari. Nikada nije u potpunosti dovršena. Ostala je u Kraljevskoj biblioteci 100 godina posle vladavine Henrija. „Sumnjam da su je monasi iz perioda dinastije Tjudor previše čitali“, kaže Džejn Gedes, profesor sa Aberdinskog univerziteta. Ovaj dokument je sada otvoren za javnost, čime mu se vraća „originalna svrha, koja je bila obrazovna“, piše Vunova, „mada ona za nas osvetljuje više prošlost nego sadašnjost“. Pogledajte skenirane slike visoke rezolucije ovde.
Autor: Džoš Džouns
Izvor: openculture.com
