Jedan od najčitanijih stranih autora poslednjih nekoliko godina u bibliotekama Srbije, švedski pisac Fredrik Bakman, svojim novim romanom, nepristojnom krimi-komedijom „Uznemireni ljudi“, na sebi svojstven način definiše globalno stanje duha savremenog čovečanstva i poručuje nam jednostavnu stvar – da se osvrnemo oko sebe, jer svakako postoji neka ruka koja nam se pruža.

„Uznemireni ljudi“ je priča o pljački banke, razgledanju stana i talačkoj krizi. Mada, kako kaže Bakman, možda nije baš samo to, uprkos svemu.

U ovoj besno smešnoj slagalici tridesetdevetogodišnja maskirana žena posle neuspele pljačke banke (jer je imala loš koncept u planu – ušla je u banku koja ne raspolaže gotovinom), bežeći od policije utrčava u stan koji u tom trenutku obilaze potencijalni kupci u organizaciji Agencije za nekretnine „Šta ima“. Talačku krizu pokušaće da reše dva policajca, sasvim slučajno, otac i sin. Tata policajac je čovek starog kova, ne samo kada je tehnologija u pitanju već i emotivna i socijalna osetljivost. Mladi policajac je u svakom pogledu nova generacija, ali, ipak, dobar sin – dovoljan podatak da se ne pokvari užitak čitanja.

Spektar književnih likova čine – porodični policijski dvojac, pljačkašica, kupci stana, agentkinja, mlada psihoterapeutkinja i jedan zec, dobro nije baš zec, ali ima ulogu zeca, nije samo karnevalizacija različitosti zbog dobre priče, već precizan socijalni presek globalnog sveta.

Pljačkašicu banke muž je nakon razvoda izbacio iz kuće. Onda su na scenu stupile socijalne službe. Dve ćerke ostale su da žive sa tatom, ali mami je stigao mejl od advokata da situirani roditelj traži samostalno starateljstvo nad decom, pošto njihov drugi roditelj nema ni stan ni posao. Istrajna da sačuva starateljstvo, ona pronalazi posao, međutim potreban je i stan, u koji bi primala svoju decu – ako misli da ih viđa. Red je za bankarska pravila. Banka ne pozajmljuje novac onome ko novca nema, već onima kojima pozajmica nije zaista neophodna, pa makar to bila jedna mesečna kirija za iznajmljeni stan, samo dok ne stigne prva plata.

Život nije trebalo da bude takav, jer to ume da prestravi čoveka, pa on napravi očajnički potez. Mama je postala mama, koja je uspela da izazove talačku krizu. Barem je tako sve izgledalo. Mi smo „stigli“ kada je počelo policijsko saslušavanje svedoka – talaca, a Bakman maestralno pušta da događaji menjaju oblik i nikada ne znamo sigurno šta se dogodilo. Do toga šta je važnije, koji element priče da pratimo i eventualno pre kraja knjige zaključimo, gde je nestala pljačkašica posle puštanja talaca. Da li je uloga kutije sa novogodišnjim sijalicama ključna, možda mere plakara, most koji krije tajnu troje aktera priče...

Međutim Bakman nas uči fokusiranju i upozorava da je osmoro ljudi u jednom stanu i da mislimo o tome! I svojim jedinstvenim, možemo reći bakmanističkim postupkom, lagano nas vodi ka drugim rešenjima – istinama, da nikada ne znamo šta radimo jedni protiv drugih, jedni sa drugima, jedni za druge.

Uostalom i čitavo društvo pretvorilo se u mesto na kom više ništa nema ime koje objašnjava o čemu je reč. Kako je pljačkašica uspela posle puštanja talaca pored prisustva policije da napusti stan – ponavljate vi, prelazeći na novu stranicu. To nije zaplet, mada, izgleda kao zaplet.

Rekonstrukcija života ljudi, koji u ludom svetu rade najbolje što mogu, okvir je za rešenje kao što rekosmo ove nepristojne krimi-komedije. Kapacitet zadovoljstva čitanja „Uznemirenih ljudi“ iz stranice u stranicu je sve veći. I sa zdravim smehom i povremenim besom, spektrom isprovociranih emocija. S pravom su svi skloni da kažu, da je ovo najluđi roman Frederika Bakmana. Ali, moramo priznati da samo neko sa velikim kapacitetom osećajnosti za čoveka može da slika ovozemaljski haos i to još na originalan, sada već njegov – bakmanistički način.

Autor: Vojka Pajkić Đorđević
Izvor: RTS.rs