Život knjiga Agate Kristi

Prošlog leta, dok sam razgledala ponudu jedne knjižare polovnih knjiga otkrila sam nešto za šta sam mislila da više ne postoji – roman Agate Kristi koji nisam pročitala. Čvrsto ga stežući, kao da bi neko mogao da mi ga ukrade, brzo sam ga kupila. Obećala sam sebi da ću ga čitati natenane, uživati u iskustvu i da ću čitati samo nekoliko strana s vremena na vreme. Umesto toga, roman sam pročitala u cugu već sutradan.

Sada se nalazi pored svoje braće u mojoj „Agata“ kutiji, drvenom sanduku u podnožju mog kreveta. Ne posedujem svih 66 kriminalističkih romana i 14 knjiga iz kolekcije kratkih priča koje je Kristi napisala, ali imam većinu njih i čitam ih iznova i iznova, rotirajući ih tokom godine.

Pročitala sam takođe puno drugih knjiga, ali ne volim da prođe puno vremena između čitanja knjiga Agate Kristi zato što ne volim da odlutam predaleko od majstora. Ko god pokušava da napiše nešto što će se naširoko čitati, teško da će nadmašiti gospođu Kristi. Vešto i vedro, sa vrlo malo reči, ona je u stanju da dočara karakter u tri rečenice, postavi tok složenog zapleta u pet rečenica, i zaroni u dubinu ljudske duše koristeći fragmente prisluškivanog razgovora i flašicu farbe za šešire.

Verovala je u pripovedanje, i nije ga poistovećivala sa sadržajem svog unutrašnjeg života, niti ga maskirala poređenjima, simbolizmom i enciklopedijskim podacima o tajnim društvima (mada je volela dobro tajno društvo s vremena na vreme, stoga povremeno i ima zapleta o uspostavljanju svetske dominacije).

Njena životna priča „Agata Kristi: Autobiografija“ čije je novo izdanje, sa predgovorom koji je napisao njen unuk, takođe žustro i divno, iako je napisano na 532 strane, što je najduže delo koje je ona napisala. Opisujući iskustvo generacije koja je često predstavljana ili u previše mračnom svetlu ili preveličanstvenom, ova knjiga je biografija jedne žene, a ne samo pisca. Da, ona priznaje da je čak i kao dete pričala priče mačićima u dvorištu, ali posao je posao, samo jedna od stvari koje su činile njen život, u kom je preživela dva svetska rata, imala dva braka i karijeru bez presedana, kojom je, može se reći, osvojila ceo svet. Tokom braka sa arheologom Maksom Malovanom, provela je isto vremena radeći na raznim iskopinama koliko i na pisanju knjiga, što ne samo da je inspirisalo nekoliko njenih romana (uključujući i „Smrt dolazi na kraju“), već i služi Elizabet Peters kao inspiracija za kreiranje popularnog arheološkog detektiva, Amelije Pibodi.

Mnogo pisaca misterije duguje bar nešto Agati Kristi. Žanr je bio popularan mnogo pre nego što se ona oprobala u njemu sa romanom „Tajanstveni događaj u Stajlsu“ (koji je stajao na polici u izdavačkoj kući pet godina pre nego što je bio prihvaćen za smešnu sumu novca i objavljen početkom dvadesetih godina prošlog veka), ali je bio veoma kontroverzan. Herkul Poaro je glasno stupio na scenu, odbacujući sva stara i ustanovljena pravila, ponosno izjavljujući da ova sklonost Šerloka Holmsa da se šeta po prljavštini, skupljajući pepeo cigarete i deliće spaljenog pisma, nije njegov stil; umesto toga posao su obavljale moždane vijuge. Tomi i Mrvica Berisford su bili posleratni avanturisti, koji su svojim uzbudljivim dogodovštinama stvorili potpuno novi obrazac romanse, a popularnost gospođice Marpl pokrenula je takmičenje među detektivima sa najmanjom šansom za uspeh, u ovom slučaju, to je usedelica određenih godina koja koristi svoje teško stečeno poznavanje ljudske prirode za rešavanje zločina.

Postoje i oni koji odbacuju Kristi jednostavno zbog toga što je bila tako plodan pisac, zato što ona izbegava sagu i ulazak u duboko psihološku analizu u korist priče koju je najbolje ispričati brzo i sa prividnom lakoćom. I da, žanr se promenio, postavši mračniji i brutalniji (promena koju je Kristi osudila već 1975), ali kao strastveni fan Agate Kristi, ne želim da čujem za reči „po receptu“ (pa ona je izmislila tu tehniku pisanja, može da je koristi kako god želi), „predvidivo“ (neka mi neko pronađe bolji ili više iznenađujući motiv za ubistvo od onog u romanu „Napuklo ogledalo“ ili bolji zločini od onih počinjenih u romanu „Zavesa“ ili romanu „Ubistvo u Orijent Ekspresu“), i definitivno ne želim da čujem za izraz „prijatno“.

Agata Kristi nije bila prijatna. Zaslužila je titulu kraljice krimi romana na staromodan način – ubijajući puno ljudi. Iako nikada nije bila živopisna i nepristojna, bila je zapanjujuće nemilosrdna. Deca, stari ljudi, novopečeni mladenci, starlete, balerine – niko nije bezbedan u Kristinoj priči. U romanu „Uoči svih svetih“, ona davi mladu devojku u kadi napunjenoj vodom i jabukama i mnogo poglavlja kasnije, šalje Poaroa u poslednjem trenutku da spreči grozno čedomorstvo. U romanu „ABC ubistva“ predstavlja jednog od prvih serijskih ubica koji provocira detektive.

Ako ostavimo po strani stranu seosku kuću koja je obično prikazana u njenim romanima, Kristin književni svet je bio daleko od homogenog. Njene zavere, kao i njen sam život imali su internacionalan karakter, strujeći kroz urbano i pastoralno, gospodstvo i radničku klasu, uranjajući povremeno u zaista psihotično ili čak natprirodno. Kristina ubistva su sva bila počinjena iz jakih razloga – ljubav, novac, ambicija, strah, osveta – i bila su počinjena od strane muškaraca, žena, dece i u jednom slučaju, pripovedača. Neke od njenih knjiga su zaista sjajne – „Smrt na Nilu“, „I ne osta nijedan“, „Tajni neprijatelji“, „Ubistvo u Orijent Ekspresu“, „Zavesa“ – da nabrojim samo nekoliko – a neke nisu. Ali čak i najgore od njenih knjiga („Misterija Plavog voza“, „Velika četvorka“) nose pečat vrhunskog majstora. Možda se nije pokazala u najboljem svetlu, ali neuspesi čine da cenimo uspehe, a još više ženu koja stoji iza njih.

Sa savremene tačke gledišta, njene knjige su odraz mnogih mana njene generacije – „I ne osta nijedan“ je originalno nosio naslov „Deset malih crnaca“ (što je ujedno i originalan naslov pesme, promenjen toliko da zvuči malo bolje „Deset malih Indijanaca“), a britanski klasni sistem, nepoljuljan tokom Kristinog odrastanja, prikazan je u svim njenim knjigama. Ipak, nije bilo žrtvenih jaganjaca – njena ubistva, kao i njene žrtve su bila društveno raznolika, i Poaroova najveća prednost je bila u tome što ga kao stranca niko nije smatrao dovoljno bitnim da se od njega zaštiti. Kroz njega, i njegovu manje oštroumnu britansku kopiju Hejstingsa, Kristi je bila u stanju da secira čuvenu britansku rezervisanost i kruta pravila klasne pripadnosti. Šala u koju, čini se, niko nije bio u stanju da poveruje sastojala se u tome da je Poaro, iako je govorio francuski, zapravo bio Belgijanac, što je služilo kao trajna opomena protiv često omalovažavajućeg odnosa Britanije prema svojim evropskim susedima.

Ali zapravo je gospođica Marpl postala najživopisniji simbol Kristinog pogleda na svet. Sa svojom sedom kosom, plavim očima boje različka i blagim karakterom, gospođica Marpl se živo zanimala za sve oko sebe, ali je iz isustva znala da je, nažalost, skoro svako bio sposoban za bilo šta, uključujući i ubistvo. Ljudi mogu biti divna stvorenja, dragi moji, često bi insinuirala, ali se ipak isplati zadržati britkost uma.

To je izreka koja nije izgubila ni socijalnu ni društvenu zvučnost, mada je teško setiti se bilo koga ko ju je posle nje oblikovao toliko precizno i efikasno. Problem nije bio u tome što je Kristi napisala previše knjiga već što ih je napisala premalo.

Autor: Mari Meknamara
Izvor: latimes.com
Prevod: Marija Gruevska