Živeli su srećno do kraja života
Svi znamo onaj čuveni početak mnogih bajki: „Bila jednom jedna...“ I u većini bajki, čak i Grimovih – jer je neko rešio da nas kao decu poštedi originalnih verzija – princeza pronađe svog princa ili princ pronađe nju, pobede zlu vešticu, neki to čine i uz pomoć šumskih stvorenja. Devojčice i dečaci koji ove bajke slušaju pred spavanje kliču srećnom završetku, dok roditelji zadovoljno zatvaraju knjigu jer su svojoj deci preneli poruku da dobro uvek pobeđuje. Međutim, kada su u pitanju knjige za odrasle, da li vas baš uvek zadovolji srećan kraj? Da li vam se ponekad čini da je isforsiran da bi se svideo većem broju čitalaca, ili vas možda ipak više razočara kada autor posle mučne tragedije reši da vas dokrajči epilogom koji briše svaki tračak nade?
Ako je u pitanju ljubavna priča, onda očekujemo da se ljubavnici ujedine uprkos svim preprekama i želimo da u poslednjoj sceni budu njih dvoje isprepletenih prstiju, zalazak sunca i potvrda da je ta ljubav za ceo život. Bilo koji drugi završetak u ljubavnoj priči nas ne zadovoljava. Ako ste čitali Nikolasa Sparksa, znate tačno kakav je to osećaj. Tužan kraj čini da se osećamo prevarenima, iako je taj kraj možda bio opravdan. Pravo svakog pisca je da odluči kako da završi priču i mi kao čitaoci nemamo pravo glasa, međutim često se desi da se razočaramo ako autor knjige ne usliši naše želje za romantičnim i srećnim krajem. Zamislite da se Kristijan Grej nije oženio Anastazijom Stil. Da li bi to možda bio realniji rasplet ove vrele trilogije?
Kada čitamo serijale u kojima se junak bori protiv iskonskog zla, prirodno je da želimo da vidimo da ga na kraju i pobedi. Zamislite lavinu negativnih komentara koji bi preplavili internet da je u poslednjoj knjizi u serijalu o Hariju Poteru Voldemor ipak preživeo. Verovatno bismo videli ogroman broj priča sa alternativnim krajem na blogovima širom sveta, napisanih da pomognu da se prebrodi realizacija da zlo može da izađe kao pobednik.
U trilerima često pokušavamo da prokljuvimo ko je ubica, uprkos nepouzdanom pripovedaču, borimo se sa autorom knjige da razaznamo koje scene i likovi su ubačeni kao mamci da nas navedu na pogrešan zaključak, i nadamo se da će detektivi uhvatiti krivca i da će pravda biti zadovoljena.
Šta se dešava kada se suočimo sa nesrećnim krajem? Kada nas dovede licem u lice sa gorkom istinom realnog života. Strah se uvlači u kosti i počinjemo da se pitamo – Šta ako nema rešenja za naše probleme? Šta ako nema pravde? Šta ako ne postoji mogućnost za srećan kraj? Šta onda?
Čitamo da bismo se odmorili od života. Mnogo se loših stvari događa u stvarnom svetu i ne možemo uvek očekivati da će se sve dobro završiti. Zato je važno da bar u knjigama imamo nadu. Kada se saživimo sa likom na nekoliko stotina stranica, želimo da mu se dogode samo dobre stvari. Tužan kraj može da probudi želju za introspekcijom, ali srećan kraj svakako podiže raspoloženje. Sa svim katastrofama sa kojima se suočavamo u tmurnoj stvarnosti, i kvazidistopijskim vizijama koje su postale rutinski deo novinskih reportaža, potrebno nam je malo eskapizma, inspirativnih narativa – kako u fikciji tako i u sveprisutnijim pričama iz stvarnog života.
Autor teksta: Dunja Lozuk
Ako je u pitanju ljubavna priča, onda očekujemo da se ljubavnici ujedine uprkos svim preprekama i želimo da u poslednjoj sceni budu njih dvoje isprepletenih prstiju, zalazak sunca i potvrda da je ta ljubav za ceo život. Bilo koji drugi završetak u ljubavnoj priči nas ne zadovoljava. Ako ste čitali Nikolasa Sparksa, znate tačno kakav je to osećaj. Tužan kraj čini da se osećamo prevarenima, iako je taj kraj možda bio opravdan. Pravo svakog pisca je da odluči kako da završi priču i mi kao čitaoci nemamo pravo glasa, međutim često se desi da se razočaramo ako autor knjige ne usliši naše želje za romantičnim i srećnim krajem. Zamislite da se Kristijan Grej nije oženio Anastazijom Stil. Da li bi to možda bio realniji rasplet ove vrele trilogije?
Kada čitamo serijale u kojima se junak bori protiv iskonskog zla, prirodno je da želimo da vidimo da ga na kraju i pobedi. Zamislite lavinu negativnih komentara koji bi preplavili internet da je u poslednjoj knjizi u serijalu o Hariju Poteru Voldemor ipak preživeo. Verovatno bismo videli ogroman broj priča sa alternativnim krajem na blogovima širom sveta, napisanih da pomognu da se prebrodi realizacija da zlo može da izađe kao pobednik.
U trilerima često pokušavamo da prokljuvimo ko je ubica, uprkos nepouzdanom pripovedaču, borimo se sa autorom knjige da razaznamo koje scene i likovi su ubačeni kao mamci da nas navedu na pogrešan zaključak, i nadamo se da će detektivi uhvatiti krivca i da će pravda biti zadovoljena.
Šta se dešava kada se suočimo sa nesrećnim krajem? Kada nas dovede licem u lice sa gorkom istinom realnog života. Strah se uvlači u kosti i počinjemo da se pitamo – Šta ako nema rešenja za naše probleme? Šta ako nema pravde? Šta ako ne postoji mogućnost za srećan kraj? Šta onda?
Čitamo da bismo se odmorili od života. Mnogo se loših stvari događa u stvarnom svetu i ne možemo uvek očekivati da će se sve dobro završiti. Zato je važno da bar u knjigama imamo nadu. Kada se saživimo sa likom na nekoliko stotina stranica, želimo da mu se dogode samo dobre stvari. Tužan kraj može da probudi želju za introspekcijom, ali srećan kraj svakako podiže raspoloženje. Sa svim katastrofama sa kojima se suočavamo u tmurnoj stvarnosti, i kvazidistopijskim vizijama koje su postale rutinski deo novinskih reportaža, potrebno nam je malo eskapizma, inspirativnih narativa – kako u fikciji tako i u sveprisutnijim pričama iz stvarnog života.
Autor teksta: Dunja Lozuk
