Zbirka „Dum-dum“ i njeni otkucaji
Od priča koje je pisao i objavljivao tokom prethodne dve decenije, Pavle Zelić odabrao je osamnaest i od njih sačinio zbirku pod nazivom „Dum-dum“.
Izvukavši naslov priče „Dum-dum“ za naziv celokupne zbirke, Zelić kao da je već time obuhvatio većinu motiva i tema koje je u svojim pričama obradio, bez obzira na to što se radi o prilično raznovrsnim i raznorodnim tematikama, vremenima, prostorima i karakterima.
Tako se onomatopeja dum-dum može shvatiti i kao da su to otkucaji srca, i kao da su otkucaji aparata u bolničkoj sobi, i kao da su zvuci bubnjeva usred džungle, i kao da su zvuci pušaka sa ratišta, i kao da je navijanje na stadionu, i kao da je buka u kafani, i kao da je udaranje zatvorenika (čoveka ili životinje) u rešetke koje ga odvajaju od ostatka sveta.
Najzad, ako bi se metaforično reklo da i jedna zbirka priča ima svoje srce, onda bi se otkucaji tog srca takođe čuli kao dum-dum, a sami otkucaji ne bi bili ništa drugo nego – priče.
I koliko god se međusobno razlikovale, priče spojene u celinu jesu ono što zbirku čini živim organizmom u očima čitalaca, a Zelićeva zbirka je sasvim dobar primer kako se od prilično različitih priča može sačiniti jedinstvena celina u kojoj će svaka naredna priča biti novi otkucaj srca, pri čemu će svi otkucaji biti ravnomerni.
Čak i to što priče nisu jednake dužine ne smeta srcu zbirke da mu otkucaji budu ujednačeni, jer kad je u pitanju kratki prozni žanr, često se desi da duže priče budu brže pročitane i lakše shvaćene, dok se one najkraće čitaju sporo zato što se upija svaka njihova reč, a onda se tek nakon što budu pročitane razmišlja o onome što je rečeno ukratko ali sa prilično dubokim smislom i značenjem.
Osim priča koje su otvoreno inspirisane pandemijom virusa korona i za koje je jasno da bi u svakoj drugoj prilici donekle izgubile smisao, za većinu ostalih priča iz Zelićeve zbirke teško je pogoditi kada su i u kojim prilikama napisane, pa je i pisac ispravno postupio što nigde nije naveo datum kada je priču završio, niti konkurs povodom kojeg je priču napisao, niti časopis u kome je priča prvi put objavljena – tako je, u stvari, samo potvrđena neprolazna aktuelnost svake od tih priča, pa se za neke, iako su nastale pre više od jedne decenije, čini kao da su napisane baš za zbirku „Dum-dum“ i da se savršeno uklapaju uz one priče koje jesu nastale tokom proteklih godinu dana.
Prolazeći kroz osamnaest Zelićevih priča, čitalac ima osećaj kao da se otisnuo na putovanje, i to ne samo na putovanje u egzotične predele, nego i na putovanje u drevna vremena, na putovanje do izgubljenih kultura, na putovanje u zaboravljene istorijske epohe, pa i na putovanje do samih vrata jednog Dorijana Greja ili do sakrivenog obitavališta jednog Tarzana.
I dok priče za čija su mesta radnje uzeti stadioni, kafane, bolnice, zoološki vrtovi, gradske ulice deluju kao se dešavaju pred našim očima, ili bar u našoj neposrednoj okolini, dotle nas priče vezane za tropske plaže, neizvesne bujne džungle, mračne gotske kvartove i sablasne logore odvode u svetove koji su i vremenski i prostorno veoma daleko, ali u kojima ćemo takođe prepoznati paralelu sa neposrednom okolinom i sredinom – ili bar sa kulturološkim referencama kojima naša svakodnevica obiluje.
Pišući svoje priče tako da u čitaočevoj svesti izazove jasne slike kod svake scene ili dijaloga – inače, neke od tih priča već su uspešno adaptirane za žanr stripa – Zelić kao da svojim čitaocima zapravo poklanja njihove sopstvene filmove, koje će oni sami stvarati i uobličavati dok budu prolazili kroz drevne i daleke, ali i kroz bliske svetove, koje možda do sada nisu umeli da sagledaju na način kako je to sagledao Zelić u svojim pričama.
Ipak, prema rečima samog pisca, koliko god da su ove priče zahvalne za stripsku ili filmsku adaptaciju, one i dalje ostaju priče i pripadaju književnom rodu, pa se putem zbirke „Dum-dum“ tako i predstavljaju publici, čime donekle udahnjuju i nov život zbirci priča kao književnom fenomenu, ali i opominju da sama priča kao žanr nikako nije prevaziđena.
Tako se i otkucaji srca ove zbirke i zvuci opomene koju zbirka šalje čitaocima – čuju u istom ritmu.
Autor: Dušan Milijić
Izvukavši naslov priče „Dum-dum“ za naziv celokupne zbirke, Zelić kao da je već time obuhvatio većinu motiva i tema koje je u svojim pričama obradio, bez obzira na to što se radi o prilično raznovrsnim i raznorodnim tematikama, vremenima, prostorima i karakterima.
Tako se onomatopeja dum-dum može shvatiti i kao da su to otkucaji srca, i kao da su otkucaji aparata u bolničkoj sobi, i kao da su zvuci bubnjeva usred džungle, i kao da su zvuci pušaka sa ratišta, i kao da je navijanje na stadionu, i kao da je buka u kafani, i kao da je udaranje zatvorenika (čoveka ili životinje) u rešetke koje ga odvajaju od ostatka sveta.
Najzad, ako bi se metaforično reklo da i jedna zbirka priča ima svoje srce, onda bi se otkucaji tog srca takođe čuli kao dum-dum, a sami otkucaji ne bi bili ništa drugo nego – priče.
I koliko god se međusobno razlikovale, priče spojene u celinu jesu ono što zbirku čini živim organizmom u očima čitalaca, a Zelićeva zbirka je sasvim dobar primer kako se od prilično različitih priča može sačiniti jedinstvena celina u kojoj će svaka naredna priča biti novi otkucaj srca, pri čemu će svi otkucaji biti ravnomerni.
Čak i to što priče nisu jednake dužine ne smeta srcu zbirke da mu otkucaji budu ujednačeni, jer kad je u pitanju kratki prozni žanr, često se desi da duže priče budu brže pročitane i lakše shvaćene, dok se one najkraće čitaju sporo zato što se upija svaka njihova reč, a onda se tek nakon što budu pročitane razmišlja o onome što je rečeno ukratko ali sa prilično dubokim smislom i značenjem.
Osim priča koje su otvoreno inspirisane pandemijom virusa korona i za koje je jasno da bi u svakoj drugoj prilici donekle izgubile smisao, za većinu ostalih priča iz Zelićeve zbirke teško je pogoditi kada su i u kojim prilikama napisane, pa je i pisac ispravno postupio što nigde nije naveo datum kada je priču završio, niti konkurs povodom kojeg je priču napisao, niti časopis u kome je priča prvi put objavljena – tako je, u stvari, samo potvrđena neprolazna aktuelnost svake od tih priča, pa se za neke, iako su nastale pre više od jedne decenije, čini kao da su napisane baš za zbirku „Dum-dum“ i da se savršeno uklapaju uz one priče koje jesu nastale tokom proteklih godinu dana.
Prolazeći kroz osamnaest Zelićevih priča, čitalac ima osećaj kao da se otisnuo na putovanje, i to ne samo na putovanje u egzotične predele, nego i na putovanje u drevna vremena, na putovanje do izgubljenih kultura, na putovanje u zaboravljene istorijske epohe, pa i na putovanje do samih vrata jednog Dorijana Greja ili do sakrivenog obitavališta jednog Tarzana.
I dok priče za čija su mesta radnje uzeti stadioni, kafane, bolnice, zoološki vrtovi, gradske ulice deluju kao se dešavaju pred našim očima, ili bar u našoj neposrednoj okolini, dotle nas priče vezane za tropske plaže, neizvesne bujne džungle, mračne gotske kvartove i sablasne logore odvode u svetove koji su i vremenski i prostorno veoma daleko, ali u kojima ćemo takođe prepoznati paralelu sa neposrednom okolinom i sredinom – ili bar sa kulturološkim referencama kojima naša svakodnevica obiluje.
Pišući svoje priče tako da u čitaočevoj svesti izazove jasne slike kod svake scene ili dijaloga – inače, neke od tih priča već su uspešno adaptirane za žanr stripa – Zelić kao da svojim čitaocima zapravo poklanja njihove sopstvene filmove, koje će oni sami stvarati i uobličavati dok budu prolazili kroz drevne i daleke, ali i kroz bliske svetove, koje možda do sada nisu umeli da sagledaju na način kako je to sagledao Zelić u svojim pričama.
Ipak, prema rečima samog pisca, koliko god da su ove priče zahvalne za stripsku ili filmsku adaptaciju, one i dalje ostaju priče i pripadaju književnom rodu, pa se putem zbirke „Dum-dum“ tako i predstavljaju publici, čime donekle udahnjuju i nov život zbirci priča kao književnom fenomenu, ali i opominju da sama priča kao žanr nikako nije prevaziđena.
Tako se i otkucaji srca ove zbirke i zvuci opomene koju zbirka šalje čitaocima – čuju u istom ritmu.
Autor: Dušan Milijić
