U naslovu je izjava od dve reči, a zapravo već nad koricama lebdi pitanje: zašto je u tu izjavu teško poverovati?

I pre nego što pročita prvu rečenicu romana, čitaocu je jasno da se tu radi o optužbi koja je teško oboriva i o odbrani koju niko ne shvata ozbiljno.

A malo li je bilo takvih slučajeva u globalnoj istoriji sudskih procesa?

Malo li je slučajeva kod kojih je prava istina otkrivena tek kad je bilo prekasno i za satisfakciju nad lažno okrivljenim i za sprovođenje pravde nad stvarnim krivcem?

Ne aludirajući ni na jedan konkretan slučaj i sudski proces – a zapravo obuhvativši na hiljade njih – Jelena Bačić Alimpić je u svom romanu karakterističnog naslova „Nisam kriva“ pokazala kako sudbine mnogih često zavise samo od neuništive volje jedne jedine osobe, koja pritom na samom početku i nema bilo kakvog interesa da se za te sudbine dublje zainteresuje.

Ipak, dovoljno je samo ne shvatiti svoj posao kao mehaničko slanje živih ljudi na dugogodišnju robiju – i priča već dobija nove razmere, a slučaj za koji se verovalo da je kristalno jasan počinje da se sagledava iz drugog ugla, i to iz onog ugla za koji ni sâm okrivljeni nije verovao da postoji, a kamoli da ga baš to može vratiti na slobodu.

Osvrt na poslednje poglavlje jednog književnog dela donosi opasnost od preranog otkrivanja raspleta, ali u ovom je slučaju (i bukvalno: slučaju) taj rizik opravdan, jer upravo poslednje rečenice romana „Nisam kriva“ kao da između redova poručuju: svega ovog ne bi bilo da se jedna doktorka nije na vreme zainteresovala za detaljnu biografiju optužene kojoj ništa drugo nije bilo namenjeno sem najteže osude.

I ne samo što je svojevoljno i predano doktorkino istraživanje učinilo da se besprigovorno izrečena krivica relativizuje i nakon mnogo peripetija usmeri ka suštinskim krivcima, nego je ovaj preokret pozitivno uticao i na nekoliko sudbina neraskidivo povezanih sa sudbinom optužene.

Stoga se nakon zaklopljene poslednje stranice romana javlja još jedno pitanje: šta bi bilo da je savesna doktorka ustvari bila samo jedna od mnogih koji su odavno izgubili empatiju za slučajeve na kojima rade, pa i za ljude u čiju dušu i duševne nemire (makar i po dužnosti) moraju da prodru?

Iako dva fatalna pitanja – prvo koje lebdi još od korica, a drugo koje ostaje nakon čitanja – deluju i dalje kao nerešiva, ipak je Jelena Bačić Alimpić svojim romanom poručila da se unapred određene presude i osude mogu izmeniti samo ako za to postoji dovoljno volje, pa i ako se sa dotičnim pitanjima suočimo u pravom trenutku, pre nego što bude prekasno.

Odredivši Sjedinjene Američke Države kao ambijent u kome će smestiti radnju svog romana, Jelena Bačić Alimpić ipak nije dala bliže vremenske odrednice uz poglavlja (a ni u samim dijalozima se nigde ne referišu datumi i godine), pa pošto se događaji protežu na nekoliko decenija, radnja zaista deluje univerzalno, čime se još jednom poručuje da za plemenita dela nije bitna ni država, ni nacija, ni jezik, a ni epoha, nego da se svuda i uvek može i sme delovati ako postoji makar i minimalna šansa da se nepravda spreči, a pogrešne odluke u korenu saseku, najbolje pre nego što uopšte budu donesene.

Slikovito prikazujući naravi i shvatanja ljudi koji su, na neki način, tipični predstavnici sredine u kojoj se radnja dešava, Jelena Bačić Alimpić može dovesti čitaoca u iskušenje da pomisli kako pred sobom ima srpski prevod nekog američkog romana – ali, to je samo još jedan dokaz da se roman „Nisam kriva“ može bez problema svrstati rame uz rame sa najuzbudljivijim i najdirljivijim psihološkim i sociološkim trilerima svetske književnosti.

Autor: Dušan Milijić