Zašto je Dragoslav Mihailović jedan od najznačajnijih srpskih pisaca: Od „Golog otoka“ do „Tikvi“ i „Petrijinog venca“
Postoje pisci koji izmišljaju svetove, a onda postoje i pisci koji su pre svega preživeli sopstveni svet, pa onda seli i pisali iz svog iskustva. Takav je bio Dragoslav Mihailović, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca prošlog veka.
Foto: Privatna arhiva
Dragoslav Mihailović je rođen jednog novembarskog dana 1930. godine u Ćupriji, i već se kao tinejdžer zamerio sistemu na jedan potpuno jedinstven način. Branio je školskog druga koji je ispričao politički neprikladan vic, što je u Jugoslaviji sredinom prošlog veka bila sasvim dovoljna osnova za ozbiljne probleme. Optužen je za antipartijske stavove, između ostalog i zbog navodne izjave da je Tito bio američki špijun (iako je u jednom intervjuu kasnije demantovao ovu priču i rekao da mu je nameštena), pa je zbog toga uhapšen 1950. godine i već sledeće prebačen na Goli otok, gde je proveo više od godinu dana.
Ali život mu je nakon toga krenuo nabolje. Diplomirao je jugoslovensku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine, ali, s obzirom na to da je dosije koji je stekao u mladosti ostao neizbrisiv, nije mogao da se zaposli u struci. Radio je razne poslove, ali i pisao mnogo.
Prva dela Dragoslava Mihailovića
Prva knjiga Dragoslava Mihailovića, zbirka priča „Frede, laku noć“, objavljena je 1967. godine, i ostavila jako dobar utisak, pa je i iste godine dobio i Oktobarsku nagradu grada Beograda.
Njegov prvi roman „Kada su cvetale tikve“ objavljen je godinu dana kasnije. Ovaj roman o beogradskom bokseru Ljubi je zapravo priča o svemu onome o čemu se tada nije smelo jasno govoriti: o policijskoj brutalnosti, Golom otoku, i sistemu koji melje ljude. Roman je bio toliko popularan da je i dramatizovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u oktobru 1969. godine, ali je skinut sa repertoara 13 dana nakon premijere. Tito je u Zrenjaninu lično osudio ovu predstavu, i rekao da je „tikva koja je pisala ovo delo nije zrela, nego trula“. Reditelj je dobio otkaz, glumac ostao bez svoje nagrade, a roman bio zabranjen narednih nekoliko godina.
Ali Mihailovića to nije obeshrabrilo, i nastavio je da piše. Teme kojima se stalno bavio nisu bile slučajne, i pisao je o čoveku nasuprot ogromnog i ozbiljnog sistema, o moralnoj odgovornosti, o sudbinama onih koje zvanična istorija neretko preskače. Njegov stil je ono što ga je takođe izdvojilo. Bilo je vrlo osvežavajuće pisati o svim ovim temama jezikom ulice, bez ikakvog ulepšavanja i bez karikiranja, što je i dan-danas prilično retka pojava u srpskoj književnosti.
Kako je Mihailović postao klasik
Iako su „Kad su cvetale tikve“ možda i najpopularniji roman Dragoslava Mihailovića, pa je uvršten i u obaveznu srednjoškolsku lektiru, „Petrijin venac“ je takođe roman koji je dostigao jako veliku popularnost, posebno nakon istoimenog filma. Ovaj roman, izdat 1975. godine, prati tragičnu sudbinu Petrije iz jednog malog rudarskog mesta. Petrija je jedan od najupečatljivijih ženskih likova u srpskoj književnosti. Ona je žena koja trpi, voli i gubi, i predstavlja svaku ženu „iz naroda“, posebno iz tog perioda. Roman je bio toliki uspeh da je 1976. godine dobio Andrićevu nagradu; čak je i film Srđana Karanovića iz 1980. godine osvojio Zlatnu arenu u Puli i proglašen za najbolji film tog festivala. U pisanju scenarija je učestvovao i Dragoslav Mihailović, a tekst ovog romana je i dan-danas jedan od najtraženijih tekstova za monodrame i pozorišne predstave. Mirjana Karanović, koja je tumačila ulogu Petrije u filmu, tumači glavnu ulogu i u monodrami, i ako budete imali prilike, obavezno je pogledajte.
„Petrijin venac“ je imao i jednu prilično neobičnu epizodu. Žena na čijoj je sudbini roman delimično zasnovan, Petrija, u jednom trenutku je izrazila nezadovoljstvo zbog načina na koji je njena životna priča preneta u knjizi. Nikad nije došlo do sudskog spora, ali je ova epizoda otvorila pitanje granice između dokumentovanog života, fikcije i umetničke interpretacije.
Međutim, posebno poglavlje u njegovom stvaralaštvu je višetomni dokumentarni projekat o Golom otoku, koji je počeo da objavljuje 1990. godine. Razgovarao je sa preživelima, beležio svedočanstva koja država nije želela da čuva, i sve to upakovao u pet tomova (poslednji je objavljen 2012. godine).
Nagrade i priznanja
Lista nagrada koje je Dragoslav Mihailović dobio je prilično duga. Dobitnik je Oktobarske nagrade Beograda 1967. godine, Andrićeve nagrade 1976. za „Petrijin venac“, Zlatnu arenu za scenario u Puli, Ninovu nagradu 1984. godine za njegov roman „Čizmaši“ (koji je 2015. godine postao i TV serija), nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu te iste godine, nagradu „Bora Stanković“, Kočićevu nagradu za životno delo 2011. godine i Veliku nagradu „Ivo Andrić“ za celokupno stvaralaštvo 2020. godine koju mu je u Andrićgradu uručio Emir Kusturica.
Izabran je i za dopisnog člana SANU 1981. godine, a za redovnog 1989. Romani su mu prevođeni na brojne evropske jezike.
Dragoslav je preminuo 12. marta 2023. godine u Beogradu u 92. godini života. Sve njegove knjige izdaje izdavačka kuća Laguna.
Preporuke
„Petrijin venac“ nije samo moj omiljeni roman Dragoslava Mihailovića, već i omiljeni roman srpske književnosti. Petrija je žena iz jednog malog rudarskog mesta u Srbiji (zapravo zasnovana na stvarnoj osobi), i ceo roman je zapravo njen monolog jer ona priča sopstvenu priču, svojim jezikom, bez ikakvog filtera. Loš muž, teški uslovi, gubitak za gubitkom, ali Petrija nije tip žene koja traži sažaljenje, i to je upravo čini posebnom. Mihailović je napisao jedan od retkih romana u srpskoj književnosti gde ženski lik nije žrtva, već je konkretna osoba. Tužan, dirljiv, duhovit na momente, jedna od obaveznih preporuka.
„Čizmaši“
Roman je smešten u fiktivno selo Okno i prati život Žike Kurjaka, mladog podnarednika čija lična priča prerasta u priču o vojsci, autoritetu i državi koja je nestala. Žika priča kako je od skromnog porekla uspeo da dođe do vojske Kraljevine Jugoslavije, kako je stekao položaj i ugled i kako je jedan skandal sve to srušio. Roman je smešten u predratnu Srbiju i sadrži toliko autentičnih detalja tog vremena da se delom čita i kao dokumentarac.
„Zlotvori“
Mnogi kažu da je roman „Zlotvori“ možda i najhrabriji Mihailovićev roman koji govori o najmračnijem poglavlju posleratne Jugoslavije, tj. o političkim progonima i Golom otoku. Kroz priču o udbašu Jovanu Veselinoviću i njegovim zločinima na Golom otoku, Mihailović prikazuje sistem nasilja i straha, ali i borbu pojedinca da sačuva dostojanstvo. Mihailović ne sudi eksplicitno ljudima koji su počinili zločine, a kasnije nastavili da žive normalnim životima kao komšije, očevi i građani, i upravo to čitaoce stavlja u donekle nezgodan položaj. Nije lagano štivo, ali je baš zbog toga jako vredno.
Gori Morava je roman koji je napisan kao niz priča u kojima se Stevan seća svog detinjstva u varošici na Moravi 30-ih godina prošlog veka, a zapravo je Mihailovićeva priča o svojoj mladosti. Svaka priča može da se čita zasebno, ali zajedno daju sliku jednog sela, porodice, i jednog života. Mihailović u ovom romanu kroz jednu porodicu opisuje kako istorija, odnosno ratovi, promene sistema i kolektivne traume ulaze u privatne živote i menjaju ih, uglavnom nagore.
Verujem da vam ne treba posebna preporuka za ovaj roman, i verujem da ste ga možda i čitali do sada, ali ovo neka bude podsetnik da ga ponovo uzmete u ruke, posebno ako je od prethodnog čitanja prošlo dosta vremena. Roman prati Ljubu Sretenovića, boksera sa Dušanovca koji iz Švedske pripoveda o događajima koji su ga u posleratnoj Jugoslaviji primorali da napusti svoju zemlju. Kroz njegovu priču, Mihailović zapravo prikazuje život beogradske radničke sredine i atmosferu društva nakon Drugog svetskog rata.
Autor: Marko Kovačević
Izvor: buro247.rs
