Zašto dečaci ne vole da čitaju?

„Dečaci čitaju mnogo manje od devojčica.“ Ovo je rečenica na koju bi se mogli svesti rezultati većine naučnih istraživanja na polju pismenosti i čitalačkih navika kod mladih. Alarmantni rezultati PISA studije iz 2000. godine pokazali su da dečaci čine 80% ukupnog broja učenika koji imaju problema sa čitanjem i pisanjem. Oni su naveli nastavnike, bibliotekare, roditelje i stručnjake iz različitih oblasti da se ozbiljno pozabave pitanjem kako je došlo do ovolikog nesklada između čitalačkih navika dečaka i devojčica.

Zašto dečaci danas tako malo čitaju i kako ih možemo motivisati da u slobodno vreme uzmu knjigu u ruke?

Razlika u interesovanjima

„Čitanje je malo dosadno. Ja više volim da igram fudbal. To je baš kul i super se provodimo“, kaže devetogodišnji Marsel. „Knjige su za devojčice“, dodaje on.

Mišljenje ovog učenika deli većina dečaka. Oni su zainteresovaniji za sport, kompjutere i konzole za video igre. Sa druge strane, za devojčice su knjige jednostavno deo života. One sa drugaricama svakodnevno raspravljaju o onome što su pročitale i razmenjuju mišljenja o najnovijim naslovima. Dečaci imaju potpuno drugačije prioritete. Oni će umesto knjige radije uzeti u ruke skejtbord ili loptu i otići da se vide sa drugarima. Stariji dečaci večeri obično provode opuštajući se pred kompjuterom ili televizorom.

Nedostatak uzora

Kao razlog za nedostatak interesovanja za čitanje kod dečaka navodi se, između ostalog, i sve manji broj uzora muškog pola na koje će se deca ugledati, naročito u ranom periodu obrazovanja. Očevi – u slučaju da žive sa porodicom – najradije čitaju stručnu literaturu ili novine, i to uglavnom u vreme kada deca spavaju. Mališanima obično čitaju žene i one su te koje deca obično mogu videti sa knjigom u ruci. Kod kuće je to majka, u predškolskim ustanovama vaspitačica, a u osnovnoj školi – koja je od neprocenjivog značaja za promociju čitanja – učiteljica.

Ulazak kompjutera u dečju sobu je još jedan od faktora koji su doprineli tome da dečaci zanemare čitanje. U takmičenju sa kompjuterima, televizorima i konzolama, dobra stara knjiga obično gubi bitku, naročito kada je reč o muškoj deci.

Traže se avanture, uzbuđenja i akcija

Istraživanja pokazuju da dečaci najradije čitaju priče ispunjene akcijom, uzbuđenjima, izazovima i dokazivanjem, kao i one koje govore o putovanjima i avanturama. Dok devojčice biraju priče koje se bave stvarnim životom i sredinom u kojoj odrastaju, dečaci se radije okreću literaturi koja ih vodi u drugačije, nepoznate svetove. Zato se oduševljavaju istorijskim romanima i pričama iz domena fantastike i naučne fantastike.

„Tržište knjiga je zdušno reagovalo na studije i podatke o dečacima“, ističe bibliotekarka Renate Melers. „Danas su u književnosti veoma retki klasični likovi avanturista. Iskustva savremenih dečaka se jednostavno ne mogu porediti sa iskustvima prethodnih generacija. Oni danas uglavnom žive u gradovima i doživljavaju potpuno drugačije avanture.“

Fantastika još uvek dominira tržištem knjiga za dečake, ali se čini da postepeno dolazi do zasićenja ovim žanrom. Na policama knjižara i biblioteka sve više mesta počinju da zauzimaju kriminalistički romani i trileri namenjeni mlađoj publici. „Dečacima nikada nije dosta uzbuđenja“, kaže bibliotekarka Melers. Romani sa simpatičnim junacima, kakvi su bili popularni pre trideset godina, danas se verovatno ne bi prodavali. Nasuprot tome, knjige sa istorijskom tematikom nikada ne gube na popularnosti.

Kada prvi put stupe u kontakt sa serijalima, deca bi najradije odjednom progutala sve knjige. To važi za sve serijale, bilo da govore o magičnim kućicama na drveću ili o Hariju Poteru. „Ponekad među dečacima dolazi do takmičenja u tome ko je pročitao sve knjige iz serijala ili ko je najdalje odmakao u čitanju“, navodi učiteljica Katrin Bajle. Ako je to način da se dečaci upoznaju sa knjigama, njihovi roditelji su već u velikoj prednosti.

Dečaci i devojčice ne čitaju na isti način

„Dečaci prilaze čitanju drugačije od devojčica“, ističe Katrin Bajle, „oni nemaju običaj da pokazuju osećanja i teže se nose sa njima.“

Istraživanja su pokazala da dečaci više vole kada se akcija odvija „izvan“ njih samih – što znači da preferiraju spoljne neprijatelje, prepreke i izazove. Koncentrišu se na spoljne objekte i zato su distanciraniji od devojčica.

„Postojanje te distance često podrazumeva da se gubi nešto od uživanja u čitalačkom iskustvu“, primećuje bibliotekarka Melers. „Zato ne čudi što čitalačka groznica teže zahvata dečake.“ Ona apeluje na sve čitaoce: budite spremni da se suočite sa emotivnim izazovima i ne stidite se svojih osećanja kada čitate.

Kada dečaci požele da čitaju o stvarnom životu, posegnuće za temama koje ih interesuju. Ako vole fudbal, trebalo bi da potraže knjigu sa tom tematikom, jer će se lakše identifikovati sa likovima i događajima.

Stariji dečaci biće zainteresovaniji za teme prijateljstva, prve ljubavi i, naravno, seksa. Izdavači i pisci rado odgovaraju na potrebe svojih čitalaca knjigama posvećenim osećanjima i iskustvima običnih tinejdžera. Serijal o Tomu Gejtsu, na primer, na originalan način opsuje svakodnevnu borbu jednog dečaka sa problemima koje mu stvaraju škola, devojčice i roditelji.

Preko filmova do knjiga

Još jedno malo zapažanje: dečaci se lakše okreću knjizi ako su prethodno odgledali po njoj snimljeni film. Filmske adaptacije su veoma česte i u velikoj meri doprinose porastu interesovanja za pojedine naslove.

Detetu treba kupovati knjige koje mu se dopadaju. Nije važno o čemu se u njima radi, da li je reč o stripu, naučno-popularnoj knjizi, jednostavnom detektivskom ili horor romanu, avanturističkoj ili knjizi o fudbalu. Važno je da mu čitanje pričinjava zadovojstvo.

Tokom godina mogli smo čuti brojne sugestije i savete o tome kako podstaći želju za čitanjem, a da pritom nikada nismo dobili jasno objašnjenje uzroka i porekla ove vrste lenjosti kod dečaka. Argument da nema dovoljno literature privlačne mladim čitaocima je neosnovan, jer tržište knjiga za decu i mlade cveta, a ponuda je neograničena. Umesto sveobuhvatnog, logičnog objašnjenja najčešće srećemo nevešte pojedinačne pokušaje koji se oslanjaju na manje ili više očigledne argumente. Na samom kraju nameće se pitanje: Da li su dečaci ikada čitali koliko i devojčice? I nije li naša predstava o „malim neprijateljima knjige“ samo proizvod današnjeg vremena, u kome takvim stvarima odjednom poklanjamo više pažnje?

Izvor: hoppsala.de

Prevela: Jelena Tanasković