Žaklina Kiš: „Ničijim“ piscima danas nije lako

Romanima „Pečat u crvenom vosku“ i „Vrh greha“, Žaklina Kiš je skrenula pažnju književne javnosti na svoje stvaralaštvo, a već godinama je aktivna na polju društvenohumanitarnog rada, članica je međunarodnih organizacija za pronalaženje ljudi i spajanje porodica, a aktivno se bavi i muzikom, svira klavir, gitaru i komponuje. O svom književnom radu i romanima, koji su već postali hit kod čitalačke publike, govori u intervjuu za „Pravdu“ Žaklina Kiš.

– Svakako da je za mene bio veliki izazov da na nesvakidašnji način povežem dve priče, jednu koja se odigrava s kraja 19. i na početku 20. veka i drugu koja opisuje život i dešavanja u današnjem vremenu, posebno što takva vrsta romana, kao što je „Pečat u crvenom vosku“, nije do sada bila posebno zastupljena u našoj književnosti – kaže Kiš na početku razgovora.

„Pečat u crvenom vosku“ inspirisan je istinitim događajima, koliko ste prostora u vašem romanu dali fikciji, a koliko realnosti?

– Roman je inspirisan istinitom ispovešću jedne Pančevke koja je želela da ostane anonimna za čitalačku publiku. Svi delovi iz sadašnjosti plod su fikcije, ali ostavljaju prostora čitaocu da bolje razume događaje iz prošlosti, posebno ulogu ljudi iz senke koji su svoj uticaj imali na život običnog čoveka od davnih dana pa sve do danas.

Hipnoterapija koja se pominje u romanu pomaže junakinji da spozna svoj život, otkuda ta tema kao inspiracija?

– Priča je bazirana na istinitoj ispovesti osobe koja se podvrgla metodi regresije pod hipnozom. Njena priča me je inspirisala da napišem roman o njenom nestvarnom iskustvu, posebno što se o regresiji pod hipnozom, njenom terapeutskom svojstvu a i svim ostalim blagodetima vezanim za metodu vraćanja u prošle živote, vrlo malo zna kod nas.

I u vašem drugom romanu „Vrh greha“ glavni junak je žena, smatrate li da su žene zahvalniji literarni junaci od muškaraca?

– Ne smatram da su žene zahvalniji literarni junaci od muškaraca, ali s obzirom na to da sam žena, lakše mi je da uđem u lik i emocije žene, posebno što pišem romane u prvom licu jednine. Inače, smatram da su muškarci isto toliko emotivni i senzibilni, ali da su predrasude, koje se na tu temu protežu od davnina, stvorile o njima, generalno, sasvim drugačiju sliku. Ne zaboravimo da su najlepše i najdublje ljubavne pesme i dela stvorili pre svega muški umetnici.

Trenutno pišete novi roman, kažite nam nešto više o tome?

– Novi roman je drugačiji od prva dva, koja se takođe međusobno razlikuju. Reč je o psihološkoj priči sa elementima bajke, nešto poput Koeljove literature. To je roman u kojem se na vrlo otvoren i emotivan način obračunavam sa temama bliskim svima nama – od trauma odrastanja, do suočavanja sa životnim promašajima, nemogućnošću uspostavljanja ravnoteže u svakodnevnom životu. Kroz roman se proteže priča o potrazi za zakopanim blagom na Suvoj planini, legenda o PopMartinu i njegovoj hajdučkoj družini, koja se, kao pandan potrazi za Istinom, provlači kroz priču.

Postoje li klanovi u srpskoj književnosti i koliko je mladim autorima lako ili teško da se probiju u javnosti?

– Mislim da je reč „klan“ prejaka u ovom kontekstu, ali se slažem da je u ovom trenutku mladim autorima jako teško da, pre svega, objave svoje rukopise, a posebno da se probiju u javnosti ukoliko nisu „ničiji“. Nažalost, stvarnost u Srbiji, koja nam pokazuje koliko mladih stručnih, diplomiranih ljudi čeka posao po nekoliko godina, i ovde je našla svoje utočište. Tako, danas, na književnoj sceni imamo literaturu i romane većine osoba koje imaju dobru zaleđinu u nekom svom poslovnom ili privatnom aranžmanu, a ne u književnom kvalitetu.

Koji su pisci uticali na vas i vaš književni rad?

– Ja sam veliki „čitač“ od rane mladosti. Imala sam faze sazrevanja, kao svako od nas, i u tom smislu na mene su uticali razni pisci. Ipak, od onih koji su ostavili najjači utisak na mene, svakako bih izdvojila Kamija i Ajn Rend. Što se domaćih autora tiče, mislim da je Marija Jovanović autor koji me je u poslednjih deset godina, koliko je prisutna na književnoj sceni Srbije, apsolutno najviše inspirisala svojim romanima.

Književnost u svetu estrade

Gde se srpska književnost i kultura nalaze danas?

– Srpska književnost je danas, sa izuzetkom desetak sjajnih pisaca, po mom mišljenju potpuno ušla u svet estrade. Vreme će pokazati koliku štetu to nanosi kvalitetu onoga što izdavačke kuće mogu da ponude čitaocu i kakav će uticaj takva literatura imati na formiranje ukusa novih generacija čitalaca.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: Pravda