„Zajednički imenitelj svih dela Dragoslava Mihailovića bili su ljubav i razumevanje nesrećnog čoveka“
U čast akademika Dragoslava Mihailovića (1930–2023) 25. 4. 2023. održan je komemorativni skup u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).
U uvodnoj reči akademik Zlata Bojović rekla je da je Mihailović odvažno gradio jedinstveni pogled na svet, podsetivši na neke od njegovih najpoznatijih knjiga kao što su „Frede, laku noć“, „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“ i druge, kao i da je 1981. godine izabran za dopisnog člana SANU.
– Već tada je smatran za jednog od najznačajnijih savremenih pisaca srpske i jugoslovenske književnosti. Bio je jedan od najdostojnijih članova SANU – ocenila je Bojovićeva.
Akademik Dušan Kovačević je podsetio da se Mihailović pojavio na velikoj sceni srpske književnosti šezdesetih godina u društvu nove generacije predvođene Danilom Kišom:
„Mihailović je kao pisac insistirao na prefiksu srpski kao književnom i životnom opredeljenju. Od prvih priča iz ’Frede, laku noć’, do poslednjih stranica rukopisa, koji nije priveo kraju, pisao je jednostavnim, razumljivim, narodnim jezikom. Njegovi junaci govore kao mi, kada smo rečiti i kada smo povremeno pametni, i žive živote poput naših.“
Zajednički imenitelj skoro svih Mihailovićevih dela su, kako je Kovačević istakao, ljubav i razumevanje za „nesrećno dvonožno biće zvano čovek, a sa istom, možda i većom nežnošću pisao je o četvoronožnim stvorenjima”.
– Ako postoji neki drugi svet, Dragoslav sada šeta u parku u pratnji keruše Kaline iz njegove priče o detinjstvu…
Akademik je evocirao uspomene na 1972. godinu kada je upoznao Dragoslava Mihailovića u Ateljeu 212, a od tada, kako je naveo, svaki put su se sretali sa osmehom i šaljivom pričom o životu.
– Dragoslav je voleo da se smeje i da se ljuti. Ne znam šta je voleo više. Pisao je o ljudima koji su živeli u njegovom sećanju kao podstanari – kazao je Kovačević, sećajući se druženja i putovanja sa Mihailovićem i Mihizom.
Kao nekadašnji zatvorenik komunističkog logora Goli otok, najveći deo života pisao je i borio se za istinu zatočenika, preživelih i stradalih, podsetio je Kovačević.
– Dragoslav je danas, sutra i zauvek u ovom narodu kroz sve što je napisao – zaključio je Kovačević, podsećajući na prvu rečenicu iz „Kad su cvetale tikve“: „Ne, neću se vratiti“:
– Neće i ne treba Dragoslav da se vraća jer je sve pospremio i sa puno mira, spokojan otišao odavde. Nema potrebe da se vraća kad nigde nije ni otišao!
Ako bi se kao epitet za Mihailovića morala izabrati jedna reč, to bi bilo: potresno, ocenio je dopisni član SANU Jovan Delić.
– Mihailović je pisac koji se uvek vraća ka ljudskoj patnji, odnosno prisustvu zla u svetu i čudesnoj čovekovoj snazi da svašta preživi. Druga reč je: oživljavanje. Mihailović je pisac ogromne i retke sposobnosti oživljavanja. To se teško stiče i uči. S njom se pisac rađa ili ne – ocenio je Delić.
Profesor Mihajlo Pantić je podsetio da je Mihailović stvarao svoj opus u vremenima kad je književnost bila prestižna i odgovorna umetnost. Prema njegovim rečima, Mihailović je pisao iz najdublje egzistencijalne potrebe i katartičnih pobuda, osvajajući prostor slobode i iskazujući umetničke istine koje nije moguće relativizovati.
Primetivši da je Mihailović „stekao zasluženo ugled živog klasika“, Pantić je dodao da njegovo delo može izdržati poređenje sa klasicima naše književne tradicije.
– Njegovo delo ostaće kao stvaralački orijentir proznim piscima koji dolaze posle njega. Iz njegovih knjiga svako ko piše dobija nauk kako ostati licem okrenut vremenu koje nam je dodeljeno – ocenio je Pantić.
Sećajući se susreta i druženja sa piscem, kazao je da će pamtiti njegove reči i savete za pisanje kao nešto najvrednije.
– Već tada je smatran za jednog od najznačajnijih savremenih pisaca srpske i jugoslovenske književnosti. Bio je jedan od najdostojnijih članova SANU – ocenila je Bojovićeva.
Akademik Dušan Kovačević je podsetio da se Mihailović pojavio na velikoj sceni srpske književnosti šezdesetih godina u društvu nove generacije predvođene Danilom Kišom:
„Mihailović je kao pisac insistirao na prefiksu srpski kao književnom i životnom opredeljenju. Od prvih priča iz ’Frede, laku noć’, do poslednjih stranica rukopisa, koji nije priveo kraju, pisao je jednostavnim, razumljivim, narodnim jezikom. Njegovi junaci govore kao mi, kada smo rečiti i kada smo povremeno pametni, i žive živote poput naših.“
Zajednički imenitelj skoro svih Mihailovićevih dela su, kako je Kovačević istakao, ljubav i razumevanje za „nesrećno dvonožno biće zvano čovek, a sa istom, možda i većom nežnošću pisao je o četvoronožnim stvorenjima”.
– Ako postoji neki drugi svet, Dragoslav sada šeta u parku u pratnji keruše Kaline iz njegove priče o detinjstvu…
Akademik je evocirao uspomene na 1972. godinu kada je upoznao Dragoslava Mihailovića u Ateljeu 212, a od tada, kako je naveo, svaki put su se sretali sa osmehom i šaljivom pričom o životu.
– Dragoslav je voleo da se smeje i da se ljuti. Ne znam šta je voleo više. Pisao je o ljudima koji su živeli u njegovom sećanju kao podstanari – kazao je Kovačević, sećajući se druženja i putovanja sa Mihailovićem i Mihizom.
Kao nekadašnji zatvorenik komunističkog logora Goli otok, najveći deo života pisao je i borio se za istinu zatočenika, preživelih i stradalih, podsetio je Kovačević.
– Dragoslav je danas, sutra i zauvek u ovom narodu kroz sve što je napisao – zaključio je Kovačević, podsećajući na prvu rečenicu iz „Kad su cvetale tikve“: „Ne, neću se vratiti“:
– Neće i ne treba Dragoslav da se vraća jer je sve pospremio i sa puno mira, spokojan otišao odavde. Nema potrebe da se vraća kad nigde nije ni otišao!
Ako bi se kao epitet za Mihailovića morala izabrati jedna reč, to bi bilo: potresno, ocenio je dopisni član SANU Jovan Delić.
– Mihailović je pisac koji se uvek vraća ka ljudskoj patnji, odnosno prisustvu zla u svetu i čudesnoj čovekovoj snazi da svašta preživi. Druga reč je: oživljavanje. Mihailović je pisac ogromne i retke sposobnosti oživljavanja. To se teško stiče i uči. S njom se pisac rađa ili ne – ocenio je Delić.
Profesor Mihajlo Pantić je podsetio da je Mihailović stvarao svoj opus u vremenima kad je književnost bila prestižna i odgovorna umetnost. Prema njegovim rečima, Mihailović je pisao iz najdublje egzistencijalne potrebe i katartičnih pobuda, osvajajući prostor slobode i iskazujući umetničke istine koje nije moguće relativizovati.
Primetivši da je Mihailović „stekao zasluženo ugled živog klasika“, Pantić je dodao da njegovo delo može izdržati poređenje sa klasicima naše književne tradicije.
– Njegovo delo ostaće kao stvaralački orijentir proznim piscima koji dolaze posle njega. Iz njegovih knjiga svako ko piše dobija nauk kako ostati licem okrenut vremenu koje nam je dodeljeno – ocenio je Pantić.
Sećajući se susreta i druženja sa piscem, kazao je da će pamtiti njegove reči i savete za pisanje kao nešto najvrednije.
1/12
– Mi smo odrasli na Mihailovićevim knjigama. Dragoslav se zaputio u onaj bolji beskonfliktni svet, tako suprotan od ovog našeg koji ga je prisilio da bude pisac. Rekao mi je jednom: „Ja sam za samoga sebe prilično neuhvatljiv. Radio sam kao crv na svakoj svojoj priči.“ Sada kada je otišao, ostavio nam je svoje redove kao zaveštanje prema kojem smo trajno obavezani. Njegov nauk „raditi kao crv na svakoj svojoj priči, dati se ceo u radu“, ostaje imperativ za svakog ko želi da se zaista bavi književnim pisanjem. Ostalo ionako nije u našim rukama – zaključio je Mihajlo Pantić.
Izvor: Nova.rs
Autor: Mona Cukić
Izvor: Nova.rs
Autor: Mona Cukić
