Vuk Drašković: Duhovni i moralni sunovrat koji živimo najveća je kazna

Nema ni neprijatelja, a ni većine „prijatelja“, kojima nisam meta. Najveći moj greh je što nikoga i nikada nisam obmanjivao i što sam verovao u ljude. Proživljeno iskustvo potvrđuje da je vera u ljude, kako je govorio Seneka, najopasnija vera, i da je koplje prijatelja često otrovnije od koplja neprijatelja, kaže za Nova.rs Vuk Drašković.

S novim romanom „Monah Hokaj“ Vuk Drašković maestralno zatvara krug od „Noža“ do „Snajpera“.

„Ovo je Draškovićevo beskompromisno traganje za opasnim, bogohulnim istinama i kužnim lažima istorije u našem vremenu i prostoru. U auri romana su Dostojevski, Tolstoj, Kazancakis, Saramago…“, zapisala je Ljiljana Šop u kritici poslednje knjige Vuka Draškovića „Monah Hokaj“ (izdanje Lagune), a upitan za to koji su najstrašniji zločini, a kakve su kazne za društveno uređenje zvano Srbija bez granica, književnik i političar:

„Najstrašniji zločini su oni koji se, istovremeno, i poriču i proslavljaju. Nije počinjen genocid u Srebrenici! Srebrenice, tako si nam mila, dabogda se opet ponovila! Nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije – slave se, i svesno i nesvesno, ubice Jugoslavije, države u kojoj se srpski barjak vijorio od Soluna do Alpa, od Jadrana do Segedina, od Dragaša do Horgoša… Na ruševinama velike zemlje, pod čijim su krovom živeli gotovo svi balkanski Srbi, propagira se ujedinjenje srpskog sveta, uz neizbežnu cenu novih pogibija. Duhovni i moralni sunovrat koji živimo najveća je kazna.“

Isuviše hrabro percipiranje Ljiljane Šop, parafraziram, Vaša knjiga daje rendgensku sliku najmračnijih vremena u ratovima devedesetih godina, u kojima se gubi kompas, i na neki način identitet jednog naroda, hm, „u mengelama institucija koje dresiraju ubice…“ Kako delati/živeti za ovakvo i ovo društvo?

U jednom logorskom danu Ivana Denisoviča svi su staljinistički logori i zločini nad milionima ljudi. Snajperista Hokaj, na engleskom Oko sokolovo, koji ubija po Sarajevu, personifikuje stotine hiljada i milione ljudi, dobrih ljudi, koje su obespametili propagandni Luciferi Zla i preobrazili ih u robote, u zombije. Začuđujuća je magija Zla. „Krenuo sam na pijacu, svratio u minhensku pivnicu i postao nacista“, reči su jednog Hitlerovog zombija. Simon Olujić, mladi profesor istorije, hteo je da ode u Ameriku, da predaje na koledžu, ali to Udba nije dozvolila, mobilisan je u snajperiste. Vladike, nove nacionalne vođe, akademici, pesnici, mediji, zalediće njegove želje, misli, osećanja. Postaće serijski ubica. Dresiran je, obeščovečen…

Sebilj česma u Sarajevu nekako podseća na Vaše prethodne romane koji su ekranizovani, „Nož“, „Ruski konzul“ i „Aleksandar od Jugoslavije“. Kakav je to lajtmotiv u Hercegovini?

Sebilj je čarobna arapska reč, neprevodiva na naš jezik. To je i voda, i blagodet, i lek, i život. U Hercegovini je kult izvorske vode, uvek ledne, koja ima mnogo imena: vrelo, studenac, kladenac, izdan… U vodi donetoj iz studenca, u romanu „Nož“ mesi se božićna česnica. Vodom sa Ivanovih Korita poškropljen je Aleksandar, kad je kršten na Cetinju, u Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Izvori na planinama iznad Prizrena su u „Ruskom konzulu“… Nesrećni Hokaj, pored sarajevske Sebilj-vode neumrlosti, ubija rođenog sina…

Moramo da citiramo reči Vašeg glavnog junaka: „Proklet da sam! Proklet neka je i onaj koji me je stvorio, i svi vi, i vaša Udba, i vaša razbojnička država, i vaše svetosavlje!“ Ovo označavanje duboko prodire u svest mislećih ljudi. Hoće li Vaša ispovest uzdići sadašnju slavu književnika, te na taj način zaokružiti jedno lično stradanje zbog bezumne politike kojoj smo svi svedoci?

Uzaludnost i stradanje potka su svih mojih romana, a od devedesete pa do danas i njihovog pisca. Gotovo sve što sam hteo i za šta sam se borio preokrenuto je baš u ono protiv čega sam bio. Grobovi su mi u porodici i u stranci. Strašna je to „slava“.

„Nema i ne može biti ničega što bi ublažilo moj grijeh i krivicu.“ Zbog čega mislite da ste krivi i kome ste najviše verovali u politici, kad je ona sama po sebi zoon politikon još od antičkih vremena?

Hokaj to kaže u svojoj ispovesti. A ja kažem: nema ni neprijatelja, a ni većine „prijatelja“, kojima nisam meta. Najveći moj greh je što nikoga i nikada nisam obmanjivao i što sam verovao u ljude. Proživljeno iskustvo potvrđuje da je vera u ljude, kako je govorio Seneka, najopasnija vera. I da je koplje prijatelja često otrovnije od koplja neprijatelja, jer je bliže. Fatalan mora biti ishod kada pučinu, kada gomilu nacionalni, ideološki ili religijski vrači pokrenu i da žigoše i da obožava.

Hokaj je Oko sokolovo i aluzija na snajperistu u romanu gde Vaš glavni junak biva vođen kroz čistilište zbog ratnih dela i spasavan od crnogorskog mitropolita gde je i primio monaški ostrig. Primećujem da ste Vi, povrh svega, utočiste našli u književnosti. Kako Ljiljana Šop ističe, pisac se odlučio da književnosti „dodeli ulogu nosioca istorijske istine, a istoriji oduzme drevni kompliment da je učiteljica života“. Da li sam u pravu?

U pravu ste. Lažirana istorija može biti učiteljica samo lažirane stvarnosti. Današnja Srbija je žrtva vladajuće „postistine“. Ništa nije bilo kako je bilo devedesetih minulog veka, istina je proglašena za laž, a laž za istinu. Zločini se promovišu u vrline, a zločinci u branioce nacije.

Kako ste lepo okarakterisali odnos države prema crkvi i skrivanje zločinca u mitropoliji kroz dijaloge svojih junaka. Monah Serafim u razgovoru sa vladikom koji mu je omogućio skrivanje kaže kako niti veruje u Boga još manje u crkvu. Ubica Hokaj iliti monah Serafim kaže kako je pronašao knjigu koju mu mitropolit nije dao. „Odgovor Lava Tolstoja tupavoj ruskoj crkvi koja je na njega bacila anatemu. Sve što im je rekao, kao da je uzeo iz mojega srca“, kaže Hokaj.

Hrista razapinju između dvojice razbojnika. Jedan od njih se pokajao, a Isus mu oprašta počinjene grehe. I Hokaj se pokajao, ali Udba i Crkva ne dopuštaju mu ni da prizna svoje zločine ni da se pokaje. Čine duhovni zločin nad probuđenom savešću svoje žrtve. Bogu je, po mitropolitu, drago pokajanje, ali ne i naciji. Zastrašujuće.

„Rusija sa genima Džingis-kana i Staljinovog KGB-a krenuće da uništi, da satre i Ukrajince i našu državu“, kaže Hokaju profesor istorije, Ukrajinac Taras. „Zapad, taj plast sena koji smo odabrali na Majdanu, neće smjeti da brani i odbrani…Moći će, mnogo su jači i bogatiji od Rusije, ali naša prokleta braća, naši najveći dušmani, imaju nuklearno oružje, a Zapad zna da je u Moskvi mnogo Staljina koji su spremni i da upotrijebe atomsko oružje!“ Profesor Taras ovo proročki govori 2014. godine. Budite Taras i kažite šta će biti sa Ukrajinom?

Kako god se agresija na Ukrajinu završi, biće to najveći i najsramniji poraz Rusije, sve i da u Moskvi proglase pobedu. Bratske rane najteže zaceljuju. Ukrajina će preživeti i bolno i dugo pamtiti. Nadam se da će zločin nad Ukrajinom pokrenuti otpor moskovskoj hunti i u ruskom narodu, i da će ruski Vili Brant doći u Kijev i kleknuti na majdanskom trgu.

U poslednjoj knjizi ste, čini mi se, sahranili Jugoslaviju, posebno u odeljku Sahrana. Umešna personifikacija. Ko je, zapravo, Vaš junak Hokaj iliti Oko sokolovo?

Hokaj je snajperista koji je sa sarajevske Špicaste stijene, odakle je ubijao, upućen u Beograd da, po naređenju Predsednika, ubije Pisca, ali mu se zaglavio metak u cevi. On to piše u svojoj ispovesti. Ali Hokaja je još mnogo. Onih koje su „okolnosti“ odvukle na stranu mržnje, nesreće i zločina. Jedan od njih je i Milan Babić, predsednik ratne Srpske krajine. U haškoj sudnici priznao je svoje grehe, izvinio se svima kojima je njegovo služenje naopakoj politici nanelo stradanje i bol. Nepokajani krivci proglasili su ga za izdajnika srpske nacije. Pritisnut tim optužbama, obesio se u pritvorskoj ćeliji. Presudio je sebi, kao i monah Hokaj u mom romanu.

Kako onda da razumemo Novoserbiju preko rata u Ukrajini kojeg, sa velikom dozom dalekosežnosti i umnosti percipirate, predviđajući mogući najcrnji scenario za ovu planetu?

Na današnjim razbojištima Donbasa vodi se i srpsko-srpski rat. Sredinom 18. veka u te predele tadašnje carske Rusije doseljeno je više od sto hiljada Srba iz austrijske monarhije. Njihovi potomci sada su Rusi ili Ukrajinci, satiru se između sebe. Ne pamte Novu Srbiju, a selo Artjomovsk, današnji Bahmut, bio je njena prestonica. Niti znaju da se Lugansk zvao Kameni most, ni da su njihovi preci jednoj varošici dali ime Slavjansk. Pitate me šta će biti sa ovom planetom? Srljamo ka apokalipsi, ne samo nuklearnoj. Možda je veštačka inteligencija stvaranje veštačkih ljudi i veštačkog čovečanstva.

Autor: Biljana Dimčić

Izvor: Nova.rs