„Vozom za Samarkand“: Trijumfalno finale trilogije
Već iz prvih nekoliko stranica knjige „Vozom za Samarkand“ jasna je njena široka postavka: u oktobru 1923. godine kolebljivi, pomalo usiljeni i emotivno neiskusni borac ruskog građanskog rata Dejev treba da po naredbi Komunističke partije kao vođa ešalona, uz pomoć lepe, stroge i odlučne komesarke Bele koja će mu se očito petljati u ingerencije, prebaci rashodovanim vozom petsto gladne siročadi iz Kazanja u žitnu, ali daleku, centralnu Aziju, u naslovni grad romana. Ovakva narativna ekonomija velike nade ruske književnosti Guzelj Jahine (1977), koja je za svoj prošli roman „Deca Volge“ dobila tri važne književne nagrade u Rusiji, Nemačkoj i Republici Srpskoj („Velika nagrada Ivo Andrić“), tek je jedna od strategija autorke da se njeno delo teško ispušta iz ruku. Osim što na tek opisan način kontroliše i dubinu štiva, ona na valjan način odlazi i u suprotan postupak: u širinu. Prostor od preko četiristo stranica daje joj zamaha da postupno – gotovo neprimetno ali opipljivo uvećavajući saspens – i višekratno varira osobine glavnih junaka. Ako na početku Dejev deluje možda pomalo ženskobanjasto, Bela se, sasvim suprotno, isprva pokazuje kao „žena mužik“, da bi se ispostavilo da njena prividna prestrogost nalazi korene u neplodnosti, koju ona direktnije i bolnije oseća tokom transporta dece. Ukoliko pak protagonista na prvim stranicama deluje kao pomalo histeričan, malodušan i preambiciozan mladić, on će gonjen teškim, a duboko egzistencijalnim zadatkom koji mu je zapao, spontano izrasti u hrabrog čoveka, fanatično rešenog da po svaku cenu sprovede zacrtano u delo.
Iz opisanog je jasno da „Vozom za Samarkand“ jeste putopisni roman, ali da se svodi samo na to, ne bi ga (pot)pisala Guzelj Jahina. Svojevrsni road movie služi kao okvir za opisivanje pripadnika gotovo svih slojeva mlade sovjetske države koji od početka ili naknadnim uplitanjem učestvuju u jednoipomesečnom putovanju do Samarkanda: u ešalonu su i bivši vojni lekar, vaspitači, sveštenik i radnici, a „upliću“ se izbegli seljaci, uticajni čekisti, skitnice, atamani sa svojim razbojnicima... Iznenađenja su brojna, jer prisustvo dece čini da pojedini sporedni likovi reaguju na njih suprotno našim očekivanjima: neki, naizgled pristojni, koristoljubivo, a pojedini od koje bi se očekivalo zlo – humano. Takođe, sam transport je vrlo dinamičan, jer deca umiru od gladi, zaraze, zalutalog metka... pri čemu onu upokojenu Dejev menja malim beskućnicima koje sreće na putu tako da njihov broj na kraju bude jednak početnom (prvo poglavlje naslovljeno je Pet stotina a pretposlednje Ponovo pet stotina).
U opštim crtama, roman „Vozom za Samarkand“ možda deluje vrlo sličan prethodnom Jahine, koji je na srpskom takođe objavila Laguna: početni ključni geografski topos i te kako ima veze sa naslovnim iz „Dece Volge“, kao što se u oba tretira pitanje siromaštva i multikulturalizma u SSSR dvadesetih godina prošlog veka (voz iz Kazanja odvozi tatarsku, rusku, nemačku i drugu decu, a usput ima i kavkaške, kirgiške, grčke...). No postupak je znatno drugačiji. Dok je „Deca Volge“ uspešan roman-kaleidoskop sa mogućnostima višestrukog tumačenja, „Vozom za Samarkand“ je realističniji, žanrovski odlučniji, topliji, zrelijeg i bogatijeg, pa tako i verodostojnijeg rečnika koji uključuje elemente ruskih narodnih dijalekata, tatarskog, uzbekistanskog, kirgiškog jezika, kao i uličnog žargona i argoa kriminalnih krugova. Spominjani okvir svojevrsnog road moviea omogućuje pak da novi roman Guzelj Jahine bude i znatno filmičniji od prethodnog. Uzlazna putanja u opusu nadarene ruske autorke čini trijumfalnim finale njene trilogije o mladoj sovjetskoj državi, započete romanom „Zulejha otvara oči“ i okončane „Vozom za Samarkand“.
Autor: Domagoj Petrović
