„Vodenduh“: Raskošan moderni ep o teretu nasleđa i mnogolikoj sadašnjosti
Nevolja sa čuvenim književnim delima je što pojedine odlomke ponekad ne možete izbaciti iz glave kada se jave kao savršena asocijacija. Koliko god vam bilo mrsko, morate ih još malo izlizati takvim načinom upotrebe. Drugu celinu Bulgakovljevog proznog čuda nagoveštava dilema koju preinačavam u: Ko kaže da više nema doslovno i figurativno velikih romana, koji su zapravo nekoliko samostalnih celina u jednoj, a ipak povezani bez šupljina i šavova? Za mnom, (budući) čitaoče, upoznaću te sa jednim takvim, vratiću ti nadu i, pre svega, pokušati da probudim radoznalost kakvu zaista zaslužuje. Ako se isprva nađete u čudu, pa i blago sumnjičavi što je „Vodenduh“ sa svojih preko sedam stotina stranica zapravo debitantski roman Nejtana Hila, vredi odmah napomenuti da je pisan deset godina. Autor je za to vreme preduzeo brojna ozbiljna, raznovrsna istraživanja, tako da konačni rezultat zadivljuje i s pravom postaje momentalna senzacija (toliko da su otkupljena prava za televizijsku adaptaciju sa Meril Strip u glavnoj ulozi).
Razloga je više nego dovoljno: ukoliko ste, da se ponovo pozovem na uvodno zapažanje, makar jednom razočarano zaključili kako nema više epski raspričanih, obimom i širinom teme istinski veličanstvenih knjiga koje u sebi spajaju ironiju i dramu, mitsko i društveno aktuelno, prošlost i sadašnjicu, Hil nas sa zadovoljstvom demantuje. Povrh svega, pripovedajući veoma zanimljivo, naizgled potpuno jednostavno i neopterećeno, ali izrazito pronicljivo, sa pažnjom koju ukazuje apsolutno svakom uvedenom detalju ili simbolu, učinio je da putovanje kroz ovu glomaznu i samo naizgled preteći izazovnu književnu pustolovinu bude neosetno, prijatno i brzo.
Priču otvara prividno banalna, česta, medijski naknadno preuveličana epizoda iz parka. Budući predsednički kandidat, konzervativni republikanac, javno je napadnut od starije žene koja ga u prisustvu kamera gađa šljunkom. Vest brzinom svetlosti obilazi Sjedinjene Države, upakovana tako da izgleda kao pokušaj atentata. Pakerov ataker biva identifikovan kao Fej Andersen-Anderson, nekadašnja radikalna hipi aktivistkinja, opasna učesnica čuvenog protesta 1968. u Čikagu, žena koja je u prošlosti čak privođena zbog prostitucije. Da prati medije, Samjuel Anderson bi sigurno bio u toku kao i ostatak „normalnog sveta“. Ali ovaj profesor književnosti i nesuđeni pisac, nezadovoljan poslom na privatnom fakultetu i životom koji mu odavno stoji u mestu, svaki slobodan trenutak koristi za bekstvo u svet video-igrice čije nivoe prelazi onlajn, trošeći po nekoliko sati dnevno na službenom računaru. Da nije tako, Samjuel bi u ženi o kojoj trenutno bruji američko društvo prepoznao svoju majku. Ili možda ne: Fej je, naime, napustila porodicu kada je sin imao jedanaest godina i on to, mada se pravi da je drugačije, nikada nije preboleo.
Pritisnut iznenadnim sledom događaja, prinuđen je da kopa po prošlosti koja mu se najednom pokazuje još većom nepoznanicom od godina razdvojenosti. Pri tom poduhvatu ga čeka neizbežno suočavanje sa potisnutim uspomenama, neostvarenim željama i porodičnom istorijom koja kao da se uporno ponavlja.
Naizmenično pripovedanje prati tri glavna vremenska toka: prošlost, koja obuhvata prelomne godine 1968. (sa neophodnim vraćanjem još deceniju unazad, do Fejinog detinjstva) i 1988. (vreme Fejinog nestanka), kao i sadašnjost, kasno leto 2011. Cilj je da se dođe do korena, odakle bi protagonisti sagledali uzroke i posledice, pa možda izbegli propast u najavi. Mada decenijama međusobno udaljena, vremena u kojima se majka i sin formiraju kao ličnosti nisu toliko različita po samoj suštini. Kasne šezdesete bruje problemima rata u Vijetnamu, feminističkog oslobađanja i uticaja kontrakulture, policijske samovolje, političkih podmetanja. Početak druge dekade 21. veka opterećuju otuđenost, potrošačka kultura, gotovo potpuno odsustvo empatije i, naravno, još politike, religijske ograničenosti, trivijalnih medijskih sadržaja, manipulacija koje nikoga ne štede, niti poznaju, kamoli poštuju autoritet.
Roman spretno kombinuje elemente drame stasavanja, društvene satire, priče o marginalcu, porodične misterije, koje se jedna unutar druge usložnjavaju zahvaljujući multiperspektivizaciji i strukturi poput harmonike. Moglo bi se primetiti da je osnovni postupak biranje poteza, sledećeg koraka koji vodi do dekonstruisanja ili stvaranja novog tabua, usled čega tako značajno mesto i minuciozno razrađena uloga pripada video-igricama.
Tema narušenog poverenja i zloupotrebe autoriteta prisutna je na razne načine, u više navrata: slučaj direktora škole sa Bišopom Folijem, ambiciozna majka Lore Potsdam, pasivno-agresivni meštani u odnosu prema Fej... Druga bitna tema je funkcionisanje mehanizma glasine, uvek oslonjenog na strah obeleženog lica od priznanja istine, što dalje vodi kobnim nesporazumima. Roman pokreće niz važnih pitanja, lepezastom kompozicijom povezanih u logičan, ali za praćenje radnje zanimljiv, neočekivan sled. Značajno mesto zauzimaju još fenomen potrošačkog društva, protesta i vojske u ranije i novo vreme, besmisla rata, ispraznosti pop zvezda, podmitljivosti izdavača, ironizacije čitavog koncepta preskupe zdrave ishrane, relativizovanja obrazovnog sistema, te posebno osetljiva tema zlostavljanja.
Lajtmotiv je, naravno, neobičan pojam iz naslova. Vodenduh simbolizuje Fejine psihološke prepreke koje su delimično posledica naslućivane očeve tuge, ponete iz zavičaja i spakovane u legendu kako bi se mogla lakše preživeti. U celini sagledan, roman Nejtana Hila pokazuje da ništa u životu nije baš onakvo kakvim nam se čini. Zato postoji književnost. Odškrinuće nam vrata neprozirnih svetova, prokrijumčariti nas iza kulisa, navići da na prvu ne osuđujemo „zaluđenog“ gejmera, ostrašćenog demonstranta, zlobnu najpopularniju devojku u školi, ni gnevnog sudiju – ne znamo kakva je zaista njihova priča. Vodenduh uzima različite oblike, ali se često ispostavlja da smo, što je Fej otkrila na teži način, sami sebi mitski demon iz predanja naših predaka.
Autor: Isidora Đolović
