Vladimir Maričič: Džez je ultimativna sloboda

Vladimir Vlada Maričić spada svakako u red najčuvenijih džez umetnika sa prostora Srbije i bivše Jugoslavije. Ovaj rođeni Šapčanin profesionalnu karijeru započeo je 1988. kada je pristupio kvintetu Lazara Tošića, a naredne godine odlazi u London gde ubrzo nastupa u lokalnim džez klubovima. U Londonu snima prvi deo materijala za prvi album „Ornaments“ sa basistom Rikardom Santosom i bubnjarom Markom Flečerom, a drugi deo snima u Beogradu, po povratku, sa kontrabasistom Mišom Blamom i perkusionistom Nenadom Jelićem.

Foto: Nebojša Zrnović

Vladimir Maričić je nastupao na mnogim domaćim i međunarodnim festivalima (Zagreb 1988, Beograd 1990, Atina 1996, Minhen 1996, Temišvar 2000, Pariz Jazzy Colours Festival 2006, samostalni koncert u pratnji big benda Jazz Studio Orchestra u Bariju 2009. i solistički koncert u Domu Sindikata 2011, Valjevski Jazz festival 2015… Sarađivao je sa brojnim velikim džez umetnicima iz Srbije ali i sveta i objavio 12 albuma. Ovih dana u izdanju Lagune pojavio se i književni prvenac Vlade Maričića „Balkan džez“, što je bio neposredni povod za intervju ovog eminentnog muzičkog umetnika za NIN.

Kako je nastajala kniiga „Balkan džez“ i šta Vam je bio osnovni motiv da je napišete?

Pre petnaestak godina sam shvatio da poruke koje sam slao kroz svoje autorske kompozicije, dakle poruke kroz džez izraz ali sa „balkanskim“ akcentom, nisu baš pojasnile ono što sam želeo da prenesem publici. Zbog toga sam odlučio da, svoja iskustva u spajanju ornamentike balkanske tradicionalne muzike sa rečnikom džez improvizacije, detaljno izložim u knjizi, koja bi bila interaktivna, dakle povezana sa video-materijalom koji dodatno objašnjava materiju kojom se bavim. Knjigu sam dovršio kasnije, a sada je konačno izašla u izdanju Lagune.

Da li je na neki način ova knjiga i putokaz o ukrštanju više kultura kroz vekove na prostoru Balkana?

Zanimljivu hipotezu u pogledu naše (srpske, balkanske) narodne dijafonije postavio je čuveni holandski muzikolog dr Jap Kunst. On je, naime, prema hipotezi bečkog antropologa Hajne-Gelderna, izložio mišljenje da se u srpskoj, odnosno balkanskoj narodnoj muzici nalaze ostaci starodrevne neolitsko-megalitske kulture koja je svoju kolevku imala negde u istočnom delu Sredozemnog mora i koja se širila preko velikog dela Azije i Okeanije. Ta kultura je, po rečima Kunsta, „starija od sumerske, vavilonske, ilirske i grčke, starija nego skitska, slovenska, indijska, kineska ili arapska kultura, koja je posle skoro svuda bila potisnuta ili nadmašena, no koja se još uvek održala u tako tipičnim zabačenim predelima kao što su trakijske gore (Grčka, Bugarska, Turska) sa jedne strane u unutrašnjost malih ostrva Sunda (Indonezija) sa druge“.

Profesor Milman Pari, stručnjak za Homera na Harvardskom univerzitetu u SAD, uz asistenciju prof. dr Alberta Lorda, snimio je u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata veliki broj narodnih epskih i lirskih pesama koje je dešifrovao Bela Bartok, veliki mađarski kompozitor i muzikolog. Posle smrti profesora Milmana Parija i Bele Bartoka, Kolumbija univerzitet u Njujorku objavio je prvi deo ove znamenite zbirke pod naslovom „Srpsko-hrvatske narodne pesme“ (Serbo-Croatian Folks Songs) u redakciji profesora Alberta Lorda i uz saradnju Georga Hercoga, profesora univerziteta u Indijani (SAD), koji je inače bio mađarskog porekla. Poznati srpski muzikolog Miloš Velimirović je, na molbu muzičkog instituta SANU u Beogradu, preveo sa engleskog jezika vrlo iscrpnu „Morfologiju“ Bele Bartoka.

Jedno od poglavlja ima naziv „Ritam Balkana“. Pa kakav je to zapravo ritam?

Kada govorimo o ritmovima Balkana, uglavnom se prvo pomisli na neparne ritmove, mada neparni ritmovi nisu karakteristični samo za Balkan. Moja referenca na ritmove Balkana u knjizi je bila prvenstveno upućena džez bubnjarima, uglavnom onima koji nisu sa Balkana. Objasnio sam ukratko kako bubnjari sa Balkana broje neparne ritmove, a kako recimo američki bubnjari. Takođe sam napomenuo da je lakše eksperimentisati sa neparnim ritmovima duže forme, npr. 11/8, 13/8 itd. jer je tu moguće napraviti privid triolske podele. Iz ličnog iskustva znam da je to zanimljivo za strane džez bubnjare, ali i za naše studente džeza i generalno mlađe muzičare.

Kako biste Vi definisali džez?

Džez muzika je način života otelotvoren kroz ultimativnu slobodu muzičkog izraza. Ono što karakteriše džez muziku, a što nije karakteristično ni za jednu drugu vrstu muzike je sasvim posebna vrsta konsenzusa, dakle razumevanja između publike koja voli džez muziku i samih džez muzičara. Sa jedne strane, takva publika želi da sluša džez muzičare upravo kada sviraju onako kako to sami žele. Sa druge strane, muzičari najviše vole da sviraju pred takvom publikom, koja želi da ih čuje u svom najiskrenijem slobodnom izrazu. Tako se stvara jedinstven muzički ekosistem u kome je moguće izraziti i najkomplikovanije muzičke ideje.

Karijeru ste započeli u bendu Lazara Tošića, a sarađivali ste i sa Mišom Blamom. Po čemu najviše pamtite ove srpske džez velikane?

Spomenuli ste dvojicu naših istaknutih džez muzičara koji su mi, svako na svoj način, pomogli u mom muzičkom razvoju. Lale Tošić me je pozvao 1987. godine da pristupim njegovom kvintetu, zajedno sa mojim drugom iz Šapca, pokojnim Dejanom Isailovićem, kontrabasistom. Isa i ja smo još kao mladi muzičari vežbali zajedno u Šapcu kompozicije Bil Evans trija, Čika Korija „Return To Forever“ itd. Kada smo se preselili u Beograd 1985–86, upoznali smo se sa saksofonistom Ljubom Paunićem i odmah napravili Artbop Quartet uz pomoć starijeg kolege, bubnjara Miroslava Karlovića. Lale je čuo za nas i pozvao nas obojicu u svoj kvintet.Tu je već bio moj pokojni drug Aleksandar Jaćimović, kao i Goce Dimitrovski.

Miša Blam i ja smo sarađivali kasnije, nakon što sam se vratio iz Londona, 1990. sa polovinom materijala za CD izdanje. Miša Blam mi je pomogao i zajedno sa Nenadom Jelićem (perkusije) snimili smo drugi deo mog prvog CD-a „Ornaments“ (PGP). Bili smo zajedno sa pomenutim Miroslavom Karlovićem, Aleksandrom Jaćimovićem i Vladimirom Krnetićem u Solunu 1995. gde godinu dana svirali skoro svaki dan po klubovima. Miša Blam i ja smo inicirali osnivanje Kraljevačkog „JazzIbar“ festivala koji i danas postoji i jedan je od najboljih džez festivala u Srbiji.

Na Vašim ranijim albumima imali ste kompozicije sa etno-motivima. Koliko je srpska narodna muzika za Vas inspirativna?

Još 1966. Duško Gojković je snimio album „Swinging Macedonia“ gde je postavio temelje džez muzike sa elementima balkanske tradicionalne muzike. Kasnije su se tim pristupom bavili i Lala Kovačev („Balkan Impressions“), Jovan Maljoković, ali povremeno i Stjepko Gut („Sketches of Balkan“) itd. Boraveći u Londonu 1989–1990, došao sam do zaključka (kao i moje starije kolege pre mene) da je u džez izvođenju najvažnije imati bar neku notu originalnosti. Za nas sa Balkana, očigledno je da tu notu originalnosti treba da definišemo kroz interakciju sa elementima naše, dakle balkanske tradicionalne muzike. Ali ovde ne govorim o etno-muzici koja predstavlja poseban pravac, već o džez izrazu.

Dok su džez muzičari ranije koristili balkanske muzičke motive samo u osnovnim temama kompozicija, dakle na početku i na kraju same kompozicije, ja sam odučio da odem korak dalje i da elemente balkanske tradicionalne muzike kombinujem u samoj improvizaciji, sa već postojećim rečnikom džez improvizacije. Da bih bolje objasnio svoj metod, napisao sam ovu knjigu i nazvao je „Balkan Džez“.

Kakva iskustva nosite iz perioda života u Londonu i nastupa po tamošnjim džez klubovima?

Pošto sam imao turističku vizu koja obično traje 6 meseci, bio sam svestan da mi je vreme ograničeno i da moram da se dobro organizujem da bih došao do svirki u lokalnim džez klubovima. Počeo sam da beležim džez klubove (u časopisu City Limits) u kojima se svakodnevno svira džez muzika. Došao sam do cifre od preko 80 klubova u kojima se svaki dan svira džez. Krenuo sam redom da ih posećujem, svaki dan drugi klub i tako sam dobio neku ideju gde su dobre svirke, a gde osrednje, loše itd. Upoznao sam muzičare i ubrzo sam napravio svoj klavirski trio: Mark Flečer – bubnjevi, i Rikardo Santos – kontrabas. Svirali smo u klubovima kao što su Jazz Cafe, HQ Camden, 606 Jazz Club itd. Sa ovim muzičarima sam snimio polovinu materijala za svoj prvi CD „Ornaments“, koji je izašao za PGP RTS 1991.

Kakav stav imate oko veštačke inteligencije i njenog upliva u muziku?

Mislim da su AI alati korisni za ubrzavanje procesa snimanja, produkcije i postprodukcije. Međutim ovo se, uglavnom, odnosi na pop produkciju u najširem smislu. AI alati, po mom mišljenju, nemaju mnogo smisla kod džez muzike ili klasične muzike. Svojevremeno sam upitao jedan od poznatih AI servisa da mi pomognu da napravim aranžman za big bend u stilu Kaunt Bejzi orkestra, za jednu jednostavnu kompoziciju u formi AABA. Odmah sam dobio odgovor da je to nemoguće zbog načina na koji su Kaunt Bejzi i Djuk Elington pisali aranžmane, prilagođavali konkretnim muzičarima i njihovim lični stilovima sviranja, slabostima itd. Smatram da svaka kompozicija koja je aranžirana ili snimljena uz pomoć AI, treba da bude jasno obeležena kao takva. U nekim zemljama je to već i zakonski regulisano.

Kakva je sudbina džez festivala, da li su „Nišvil“ i slični festivali poslednji trzaji džeza ili nada u bolje sutra?

Još 1993. bio sam jedan od osnivača šabačkog džez samit festivala, zajedno sa još nekim drugarima. Takođe sam bio i umetnički direktor, iako sam imao 27. godina. Festival je postojao dve godine a onda je prestao sa radom zbog teških političkih i ekonomskih uslova u kojima smo živeli tada. Posle V džez festivala, kao što sam pomenuo „JazzIbar“ u Kraljevu, jazz festival u Inđiji (koji je nažalost prestao sa radom) i Bazzum Jazz festival u Užicu, koji je, na moju veliku žalost, ostao bez sredstava ove godine, iz čisto političkih razloga. Politička situacija trenutno je takva da ne ide u prilog kulture generalno, pa onda i samih džez festivala. U Zapadnoj Evropi džez festivali spadaju u elitne kulturne manifestiacije koje vrlo često posećuju vlasnici velikih kompanija, brendova, evropska aristokratija itd. To je vrh kulturne piramide u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Belgiji, Švajcarskoj itd. Zato je teško za nas sa Balkana da dođemo na program tih festivala. Konkurencija je žestoka, ali i sami organizatori ljubomorno čuvaju svoj program koji je u najboljim terminima uglavnom rezervisan za američke džez muzičare.

Ali prodor naših muzičara na ovakve džez festival bi imao ogroman značaj za našu kulturu generalno. Međutim, bez ozbiljne pomoći države, to nije izvodljivo. Pogotovo što su nam konkurencija džez muzičari iz skandinavskih zemalja koji imaju zamašnu pomoć kako države, tako i privatnog sektora koji ima beneficije ukoliko finansijski učestvuje u takvim kulturnim projektima.

Kakav bi bio Vaš savet mladim džez muzičarima, šta je najvažnije za uspešno i dugo trajanje na džez sceni?

Moj prvi savet bi bio: ne alkoholu i drogama. Danas više nije moguće ostvariti karijeru samo sa izgrađenim sviračkim veštinama. Uz vežbanje tehnike i performansa, mora se raditi na usavršavanju kompozitorskih tehnika. Sa druge strane, potrebno je da se paralelno sa muzičkim radi i na nekim sasvim drugim veštinama i znanjima, prvenstveno iz domena PR i marketinga u muzici. Takođe moraju biti verzirani u upotrebi društvenih mreža, AI, izdavaštva itd. Tek ako sve ovo pokriju, imaju neke šanse da uspeju da žive od svog muzičkog rada i talenta.

Danas je vreme multimedijalnih sadržaja i muzika je samo jedan manji segment tog biznisa. Nekada, kada sam ja počinjao da se bavim muzikom, bilo je dovoljno da usavršiš tehniku sviranja i da imaš koliko-toliko pristojne kompozicije. Danas to više nije dovoljno. Sa druge strane bih im savetovao da manje vežbaju sviranje instrumenta i da bar neko vreme ostave za neke druge umetnosti, npr. slikarstvo. Postoji nešto što se zove „pasivno vežbanje“, a to je upravo davanje prostora svom sopstvenom umu da obradi gomile podataka koje usvajamo i da ih iskoristi na najkreativniji način.

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: nin.rs