Vladan Matijević: Život u duhovnoj močvari

Idemo li prema Apokalipsi ili se od nje udaljavamo i šta kroz priče o antičkim i junacima sa periferije jednog blatnjavog grada učimo o nama samima, saznajemo u razgovoru sa književnikom Vladanom Matijevićem, povodom nove zbirke priča „Nora i Zmija“.

Foto: Uroš Petrović

Vladan Matijević jedan je od najvećih pisaca današnjice i dobitnik gotovo svih najznačajnijih književnih priznanja. Nedavno je u izdanju Lagune izašla njegova nova zbirka priča „Nora i Zmija“, podeljena u pet ciklusa, sastavljenih od naizgled nepovezanih fragmenata, često grotesknih i uvrnutih ispovesti glavnih junaka, skazova u kojima se ogleda nakaradna logika, naopak sistem vrednosti i nevesela svakodnevica savremenog potrošačkog društva. Junaci priča su ljudi koji su u sukobu sa logikom zato što su zakoni sveta iščašili logiku, a oni nisu bili u stanju da se prilagode novom poretku stvari. Za Bukmarker smo razgovarali ne samo o važnim pitanjima koje pokreće njegova zbirka već i o životu uopšte.

Zbirka priča „Nora i Zmija“ podeljena je u pet ciklusa, a prema Ševalijeovom „Rečniku simbola“, broj 5 je simbol sjedinjavanja suprotnosti, ravnoteža različitih sila, višeg i nižeg u čoveku, kao mere sveta. Međutim, čovek u Vašem delu je sve samo ne oličenje ravnoteže. Kakav je on?

Vaše mišljenje je u redu i kao čitalac imate pravo na poslednji sud. Smisao književnom delu uvek daje čitalac. Međutim, ja bih rekao da je moja zbirka priča podeljena u 4 ciklusa + 1. Četiri prva ciklusa su međusobno povezana, ponekad ih povezuje tema, nekad junaci, nekad prostor. Radnje priča u njima su isprepletane, isti junaci se često pojavljuju u više zasebnih priča. Ne znači da se peti ciklus po svemu razlikuje od prethodna četiri, ali ima dosta osobenosti. Smišljeno sam to uradio. Da ga izdvojim od ostalih ciklusa, petom sam dao naslov, sve prethodne cikluse sam obeležio rimskim brojevima. Uz to, taj ciklus ima sedam priča, svi prethodni imaju po šest, u tom ciklusu se nalazi i priča u trećem licu, sve druge priče su ispričane u prvom ili drugom licu. Priče iz petog ciklusa najviše se razlikuju od drugih jer u njima ima mnogo fantastičnih elemenata, neobičnih bića i motiva. Naravno, postoji i dosta dug spisak svojstava po kojima su priče iz tog ciklusa slične onima iz prva četiri, pretežno je važna njihova zajednička osobina: fragmentarnost. Tako da, ako govorimo o strukturi knjige, u redu je i ako kažemo da ova zbirka sadrži 31 priču, ali isto tako je tačno i ako kažemo da u njoj postoji pet velikih priča, s obzirom na to da svaka celina ima svoju dominantnu temu, pa i ako kažemo da se knjiga sastoji iz dve priče. Čovek iz mojih priča je dosta sličan čoveku danas. Ponegde su samo njegove osobine prenaglašene, njegovi potezi impulsivniji i nepromišljeniji. Ako slučajno nije dovoljno stvaran, to je zato što je osvetljen jakim svetlom i što je posmatran pod uveličavajućim staklom. A kada već pominjete uravnoteženog čoveka, mislim da je on davno nestao sa planete Zemlje, svakako iz naše Zapadne civilizacije. Možda ih još ima po manastirima ili po šumama Amozonije, ali to je već druga, meni nepoznata priča.

U Vašim pričama „nije lako gledati kroz prozor“, ali za razliku od anđela Milinka u Susretu pod neobičnim okolnostima, Vi rešenje ne vidite u zakucavanju dasaka na prozore. Šta vidite kada, kako bi Vaš sugrađanin Bora Đorđević rekao, skinete paučinu s očiju?

I u ovoj knjizi prikazujem svet koji nije bajkovit. Za razliku od prethodnih romana, u njoj se nisam bavio velikim temama, ali jesam temama koje su takođe bitne za običnog čoveka. Pisao sam o životu pisca, o pisanju i književnosti, o ljudima iz prigradskih naselja i njihovim životima, o ljubavima koje su neostvarene, nesrećne i neobične, koje su nastrane, obolele i koje prerastaju u zločin. Pisao sam o tome kako se različite epohe prelivaju jedna u drugu, o tome kako se određeni odnosi moći ponavljaju kroz vreme, samo u drugačijim oblicima, o životu kojem vreme ništa ne predstavlja, praktično o životu u duhovnoj močvari, povlačio sam paralele između čoveka antičkog doba i ovoga danas.

Od priča smeštenih u periferiji blatnjavog grada do antičkih junaka, mitova i legendi, za Vas se prostor i vremena ukrštaju i nastaje svevreme (posebno vidljivo u najdužoj priči po kojoj je naslovljena zbirka), koje može biti potka i čitave knjige. Kakvo je to osećanje? Poznaje li ono prošlost, sadašnjost i budućnost?

Gledao sam na stvarnost tako kao da se u njoj ništa ne kreće nego da sve stoji. Čovek u njoj u isto vreme živi i u prošlosti, i u sadašnjosti, i u budućnosti, i takav svet je prikazan u većini mojih priča. Pokušao sam najbolje što mogu da predstavim ono što nazivam „svevreme“. Tvrdio sam da se, pogotovo kod nas, ništa ne završava, već da samo novo počinje i traje paralelno sa onim starim. Zato pojedine priče počinju u antičkom dobu ili srednjovekovnom, da bi se iznenada njihovi junaci gotovo neprimetno pojavili u današnjem vremenu. Takav prelaz da ne narušava priču, upravo zato što verujem da se čovek suštinski ne menja. Menjaju se tehnologije, zakoni, običaji, društveni sistemi, ali ljudska priroda ostaje ista. Čoveku su i pre mnogo hiljada godina bili potrebni toplina, hrana, ljubav, razumevanje i bliskost, potrebni su mu i danas. Čovek u biti ne napreduje, ne menja se, ništa krucijalno ne rešava, ne završava, već samo tapka u mestu. Zato mi se činilo prirodnim da jedan junak iz davne epohe na kraju zakorači u naše vreme. To je svojevrsni književni eksperiment, ali, ako su moje priče uspele, onda je to potvrda mog uverenja da su stari obrasci opstali do danas.

U priči Portret umetnika u mladosti roditelji i čitava zajednica protive se želji glavnog junaka da piše. Zbog čega se svetu diže kosa kad se neko lati pera? Šta zahvaljujući književnosti pisci važno mogu spoznati? Da li Vam je stvarnost, posle napisanih hiljada stranica, postala malo jasnija?

Moje priče, kao i prethodni romani su u čvrstoj vezi sa stvarnoću, sa vremenom u kojem živimo, iako u njima nisu ni stvarni likovi, ni stvarni događaji, već izmišljeni, uz pomoć kojih se mogu objasniti oni stvarni. Priznajem da ponekad uzimam nešto i iz stvarnosti, ako pomoću toga mogu nešto da istaknem i da zaintrigiram čitaoca, ali to uzeto obično preradim i prilagodim priči. Tako da ni priču Portret umetnika u mladosti ne bi trebalo uzimati kao memoarsku prozu. U njoj se karikira pogled ljudi iz prigradskog naselja na mladog čoveka koji namerava da se bavi umetnošću. Ništa u njoj nije istinito, ili je istinito tako malo, ali priča postavlja bezbroj važnih pitanja. Na bavljenje umetnošću, čini mi se, nikad se nije gledalo blagonaklono, mlad čovek nikad nije bio podržan ako odabere takvo zanimanje, pogotovo ne u siromašnim, skučenim porodicama i sredinama. Možda zbog nerazumevanja suštine umetničkog dela i zbog otpora sredine prema razlikama, a možda i zbog materijalne nesigurnosti sa kojom će se umetnik najverovatnije susresti.

„Vreme kod nas stoji, mi hodamo bez azimuta i cilja, kao drogirani.“ Kako bezidejnost, učmalost i neperspektivnost pretvoriti u njihove antipode, i da, „mic po mic“, odemo korak dalje od Apokalipse? Da li Vam je nada otupela ili i dalje stoji „s drvenim mačem“?

Nikada nisam bio preterani optimista, niti sam imao velike nade u pogledu čovekove izgradnje boljeg života. Čovek je zastranio i trebalo bi što pre da se prizove pameti, ako ne želi sebe da uništi. Naravno, ne mislim da je moguć povratak unazad, čak ne mislim ni da je nekad bilo bolje, već smatram da se čovek mora prestrojiti u traku koja vodi na drugu stranu od one kojom se uputio. I pored svega toga, mislim da moja zbirka priča „Nora i Zmija“ ostavlja prostor za nadu. Književnost ne može da promeni svet, ali može da pomogne čoveku da ga bolje razume.

Vaš roman „Pakrac“ žiri „Beogradskog pobednika“ proglasio je romanom godine. Šta za Vas predstavlja ovo priznanje sada, nakon dve godine od proglašenja?

Roman „Pakrac“ se još uvek čita i to mi znači. Priznanje je pomoglo da bude više zapažen i njegova važnost se kod mene najviše u tome ogleda. Ali „Pakrac“ je sada daleko iza mene, sve više se od mene udaljava i knjiga „Nora i Zmija“. Ta dela pripadaju više čitaocima nego meni. Ja sam sad posvećen knjigama koje su drugi pisci napisali.

Šta ovih dana čita dobitnik gotovo svih najvažnijih književnih priznanja Vladan Matijević?

Otkako sam završio svoju knjigu „Nora i Zmija“, posvetio sam se čitanju i mnogo sam dobrih knjiga pročitao. Pročitao sam knjige priča Lasla Krasnahorkaija i Džordža Sondersa, a neke knjige sam obnovio. Ponovo sam pročitao roman Veljka Milićevića, trenutno čitam roman Henrija Milera. No iskoristio bih priliku i da skrenem pažnju na poslednji roman Pola Ostera „Baumgartner“, koji sam nedavno pročitao. Moram priznati da nisam previše voleo Ostera, ali ovaj kratki roman o starenju i preispitivanju životnog puta posebno mi se svideo.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 66