Vladan Matijević: Svi proroci dele sudbinu Kasandre iz Troje

Nova zbirka pripovedaka „Nora i Zmija“ Vladana Matijevića, u izdanju Lagune, podeljena je u pet ciklusa, povezanih smislovima neuočljivim u prvi mah. To su ispovesti junaka marginalaca, skazovi u kojima se ogleda izopačena logika, apsurdan sistem vrednosti utemeljen na potrošačkoj ideologiji.

Primer za to je kratka priča Doživljaj: „Na izvoru reke nalazi se beli grad sagrađen od kostiju utopljenika, u njemu žive samo vile. Modri bikovi dugačkih crnih rogova nepomično su ležali u vodi, povremeno bi neki samo pomerio glavu. Predeo je bio negostoljubiv, oglašavala se sovuljaga. Noge su mi se odsekle od straha, nisam bio u stanju da se pokrenem. Vila, koja liči na Džuliju Roberts, sakrila me je od svojih drugarica i uskim bogazama odvela na sigurnu udaljenost. Uvela me je u prijatan stan, pustila tehno. Rekla mi je da se opustim i uživam, nisam morao da pazim. Iz reke je izašao modri bik, sa sebe otresao vodu i počeo da riče. Zemlja se tresla.“

Likovi ovih pripovesti stanovnici su razglobljene sredine, pojedinac upija iz okoline tačno ono što i sam sobom nosi – nemoral, razvrat, nasilje. Ljubav se premeće u mržnju, normalnost u bolest. Ženski likovi ponašaju se kao huligani, jedna od njih je i Nora, iz priče po kojoj je nazvana knjiga. Muškarci su skloni svakom bezakonju, a takav je i junak zvani Zmija, koji od ljubavi sa Norom dobija samo torturu i postaje nasilnik i ubica.

Priče ispričane u prvom licu imaju neobičan tok misli i groteskna zapažanja. Nešto što se tiče svakodnevice tokom pripovesti poprima razmere proroštva i mita, obično postaje nadrealno i fantastično. Počeci jednog ciklusa priča smešteni su u daleku prošlost, da bi njihov kraj bio u našem vremenu.

Taman kad čitalac pomisli da ove priče može da smesti u okvire Vašeg interesovanja za crni filmski talas ili duhoviti odgovor na klasike stvarnosne proze, napravite burleskni zaokret ka satiri i dovedete u vezu naizgled nepovezane stvari, kao u nekom novom, a „uvrnutom“ sumatraizmu. Šta u ovoj prozi nadomešćuje odsustvo logike i „višeg smisla“? Zašto logika, realizam, uzročno-posledični tok priče više nisu dovoljni u prozi?

Mislim da to što ste nabrojali odavno nije više dovoljno, takvo kakvo je bilo, jer svet je postao drugačiji, jezik je postao drugačiji, naša shvatanja i interesovanja su postala drugačija. Viši smisao koji smo poznavali je devalvirao i pred ukidanjem je. Svet proze više nikad neće biti kakav je bio, kao što se neće vratiti ni naš pređašnji svet. Zato većina pisaca, pa i ja u nekoj meri, trudimo se da zabeležimo ponešto o našem vremenu i o čoveku u njemu. Oduvek sam smatrao da sadržaj priče ne mora direktno govoriti o savremenom dobu, ali da njega mora da se tiče.

Ova knjiga pripovedaka ne javlja se slučajno posle Vašeg nagrađivanog romana „Pakrac“, uronjenog u atmosferu društva koje kroz poremećeni mir pamti svoje ratove. Da li je pitanje svih pitanja koje postavljate u stvari pitanje mnogolikog zla?

Knjiga priča „Nora i Zmija“ nema previše sličnosti sa romanom „Pakrac“, barem sam ja želeo da izbegnem sličnosti. Zajedničko im je to što su oba dela sastavljena iz mnoštva fragmenata, međutim zato što su oni u romanu duži i čvrsto povezani, to se teže primećuje. Tačno je i da u nekim od ovih priča obrađujem temu zla – nažalost ta tema nikako da izgubi na aktuelnosti – ali sada je obrađujem na drugačiji način, širi, univerzalniji.

Motiv pesnika proroka u Vašoj novoj prozi je detronizovan i groteskan. Imate li nešto da dodate na onu dobru staru da proroka nikada ne prihvataju u njegovoj zemlji?

Svi proroci dele sudbinu Kasandre iz Troje. Prvenstveno zato što ljudi ne žele proroku da veruju, obično zato što im se ne isplati da mu veruju. Ali to ne znači da bi oni trebalo da zaćute. Naprotiv. Pogotovo oni koji svoja proročanstva izražavaju preko poezije. Za utehu neka im bude to što danas niko ne veruje ni meteorologu, ako on prognozira loše vreme.

Da li se lako, i „mic po mic“, od duhovitih priča iz predgrađa, s početka, lagano stiže do motiva iz antičkih tragedija i Apokalipse na kraju? Da li su antički mitovi nikada življi i zdraviji u našem susedstvu i životu, kao u tamnom vilajetu?

Ja sam od priča iz predgrađa do antičkih tragedija stigao lako i lagano. Praktično neosetno. Jer kada sam počeo da pišem ovu knjigu priča, planirao sam da napišem knjigu o životu u prigradskom naselju i najednom sam primetio da sam stigao do Apokalipse. Ova knjiga je, slobodno mogu reći, neplanirano postala mnogo zahtevnija i ozbiljnija od one započete.

Šta Vas je podstaklo na to da u ovim pričama pravite velike vremenske skokove, od antičkog mnogobožačkog doba do, već u sledećem pasusu, fabričkih štrajkova i izveštavanja medija?

Insistirao sam na tome da pokažem kako se čovek u svojoj suštini ne menja. On je želeo toplotu, hranu, ljubav i u pećini i u antičko doba, želi to i danas, menja se samo njegovo okruženje. Tehnika, moda i slične koještarije. Zato radnju nekih priča, samim tim i njihove junake, prebacujem iz antičkog doba u današnje. Smatram da je sličnost između života junaka iz antičkih mitova i života današnjeg čoveka velika. Da li se vodi rat zbog lepe Jelene ili zbog nafte, svejedno je, rat je svakako razoran i strašan. Opet, i današnji svet je pun blesavih i zanesenih idealista koji za opšte dobro ili za lepotu umetnosti hrle u vlastitu propast.

Od doba predratne hajdučije lako se stiže do ispijanja kafa u beogradskom krugu dvojke, kao u priči Nora i Zmija?

Da, u srcu i duši junaka se ništa ne menja, iako na Surčinski aerodrom sleću avioni i na bilbordima se reklamiraju turističke destinacije. Dramu koju je preživeo moj junak pre Velikog rata, kao odmetnik od zakona u brdima po Dragačevu, lako je mogao preživeti i neko danas, zato sam kraj priče prebacio u današnje vreme. Mislim da je i sa takvim krajem u priči sve jasno i da u njoj sve funkcioniše. Taj postupak sam primenjivao i u pričama iz četvrtog ciklusa, i siguran sam da će svakom čitaocu sve biti jasno. Inače, da kažem da se moja knjiga sastoji iz pet ciklusa. Četiri ciklusa su dosta slična, a peti ciklus se razlikuje po tome što sadrži pregršt fantastičnih motiva.

Čitav svet je podivljao, naslov je i lajtmotiv jedne od priča. Da li ste bili inspirisani nekim svakodnevnim vestima?

Čitava knjiga je inspirisana savremenim svetom i kazivanjima ljudi, praktično našom svakodnevicom. Ona se nekome sviđa, neko smatra da je podivljala, izvitoperena, izopačena... Pisac je njen profiter.

Autor: Marina Vulićević

Izvor: politika.rs