Vladan Matijević: „Pakrac“ je možda moj poslednji roman

Kao poslastica među sjajnim novim Laguninim izdanjima nalazi se roman „Pakrac“ Vladana Matijevića. Književnik i dobitnik Ninove nagrade u novom delu piše o naličju posleratne Srbije.

„’Pakrac’ je priča o društvu ogrezlom u nasilje, o životima ljudi koje svakodnevno bombarduju vestima iz crne hronike, o posledicama rata i trauma koje su iz njega proizašle... Kad objavim roman, toliko se iscrpim da budem ubeđen da mi je to poslednji. Pogotovu ako je obimnije štivo, poput romana ‘Vrlo malo svetlosti’ ili ‘Sloboda govora’. Kad se sve završi, upitam sebe da li ću imati snage da napišem ijednu dobru rečenicu posle svega. Trenutno sam u toj fazi. Objaviću sigurno još jednu knjigu. Imam dosta proznih tekstova. Napisani su, ali jednom ću sesti da to lepo složim. Kad će to biti, ne znam“, započinje priču Matijević za Kurir.

Kako biste predstavili svoje novo delo?

Ova knjiga nije laka i ne podstiče dobro raspoloženje. Odnedavno sam na mrežama i jedan moj čitalac mi je poslao poruku nakon što je pročitao roman s komentarom da ovo nije Pakrac, nego pakao. Roman je dosta strašan, postoje i serijska ubistva. Radnja se dešava u poslednja dva meseca 2019. godine. Glavni junak stoji na plavoj hoklici ispred pijace Đeram i uzvikuje parole iz dana u dan.

Šta ga navodi na takvo ponašanje?

Sve što glavni lik oseća su strah i nelagoda. Ima psihičkih problema i pre dešavanja u Pakracu. Slušajući neprekidno vesti iz crne hronike, odjednom poželi da nekoga ubije i da se uključi u trenutni svet. Zapravo želi da ubije nekoga kako bi postao junak savremenog doba. Bira da to bude neko ko mu je drag kako bi osetio nešto, ali sve što oseća je tuga.

Radnja romana zvuči kao predložak za dobar film ili seriju.

Ne razmišljam o tome preterano. Sticajem okolnosti, moj prethodni roman „Sloboda govora“ je postao predstava. Premijerno je izveden pre nekoliko dana u Čačku zahvaljujući reditelju Nikoli Bundalu. Nisam očekivao da će predstava biti tako dobra. Verujem da će je neko iz sveta filma ili pozorišta videti i imati ideju da napravi nešto poput noar dela.

Zbog čega ste objavili roman uoči Noći knjige?

Završio sam roman i mogao sam da ga izdam pre Sajma knjiga. Međutim, razmišljao sam da li da ostavim to za iduću godinu. Dvoumio sam se i na kraju sam rešio da je objavim za Sajam, međutim, bilo je kasno, tako da je ostala za Noć knjige (smeh). Verujem da je i ovo pravo vreme.

Koliko je važna decentralizacija u kulturi? Da li sva kulturna dešavanja moraju da se održavaju u Beogradu?

Imam dosta godina, ali o decentralizaciji u kulturi se priča već decenijama. Ideja da Čačak bude prestonica kulture je odlična. Održano je dosta manifestacija koje su uglavnom bile na visokom nivou. Gostovale su vrhunske predstave, opere, nastupili su vrsni muzičari... Dešavanja nisu bila zatvorenog tipa i elitistička, već su bila dostupna svim građanima. Čačani su se već navikli na bogat kulturni program. Nadam se da će se i sledeće godine, kada Čačak ne bude prestonica kulture, građani interesovati da održe taj nivo. U Beogradu se na dnevnom nivou verovatno održava više programa nego što se to dešava na nivou Srbije za celu godinu. Mislim da je ova zamisao u velikoj meri pomogla da se podigne kvalitet kulturnog života izvan prestonice.

Pomenuli ste da ste odnedavno na društvenim mrežama. Kako ste došli na tu ideju?

Pre godinu dana sam otvorio Instagram. Razgovarao sam sa Srđanom V. Tešinom, koji je na mrežama. Savetovao me je da otvorim. Vidim da mreže pružaju dosta mogućnosti da se knjiga prikaže, a i čitaocima pomaže da lakše dođu do mene i pitaju me ono što ih interesuje. Verujem da je to korisno za knjigu i pisca.

Prethodnih dana veliku prašinu u javnosti podigao je slučaj Ane Miloš.

Nisam toliko pratio, upoznat sam površno s dešavanjima. Ne znam šta je bio cilj autora, ne bih da nagađam.

Glavna polemika vodila se oko podela na mušku i žensku književnost. Šta mislite o takvom stanju u književnosti?

Iz nekih sam starijih vremena u kojima se književnost nije delila na pol. Za mene je Margaret Jursenar pisac, ne ženski pisac. I muškarci i žene mogu da budu veliki pisci. Nije važno ko je pisao delo. Rođen sam polovinom prošlog veka i razumem da se u 21. veku na književnost ne gleda tako, ali u mojoj glavi je bitniji kvalitet od roda.

Autor: Ljubomir Radanov

Izvor: Kurir.rs