Vladan Matijević o knjizi „Nora i Zmija“: Čovek se kroz vreme ne menja

Penjao sam se iz knjige u knjigu, a opet, kada pogledam čitav opus, skoro sve je ostalo isto. Slične teme, slični junaci, sličan jezik, sličan stil, slična poetika, prisustvo neke gorke lirike, mraka i crnog humora, prisustvo apsurda i paradoksa.

Foto: Laguna

Ovo, u razgovoru za Novosti ističe Vladan Matijević (1962), jedan od naših najistaknutijih savremenih pisaca povodom nove zbirke priča „Nora i Zmija“, u izdanju Lagune. Do sada je objavio petnaestak knjiga za koje je dobio pregršt nagrada, među kojima su Andrićeva i Ninova, „Zlatni bestseler“, „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“, „Isidora Sekulić“, „Kočićevo pero“, „Zlatni krst kneza Lazara“, „Beogradski pobednik“...

Zašto se knjiga zove „Nora i Zmija“?

Knjiga je dobila naslov po najdužoj priči u njoj. Priče su inače različitih dužina, ima ih od pola stranice, a ima ih koje su odštampane na više od trideset stranica. Zajedničko za sve priče je njihova fragmentarnost. U nekim pričama su fragmenti u čvrstoj vezi, kao što je to slučaj u naslovnoj priči, a u nekim je veza između fragmenata samo tema ili isti junaci. Opet, zbog specifične poetičnosti koja je uvek prisutna u čitavoj knjizi, stiče se utisak da su svi fragmenti i sve priče povezane. Tome doprinosi i ponavljanje određenih motiva u različitim pričama. Da se vratim naslovu i kažem da je Zmija iz naslova ime hajduka koji je preko oka nosio povez od zmijske kože.

Već u prvom romanu „Van kontrole“ odabrali ste junake sa margine društva, a takvi su i protagonisti nove knjige priča. Šta Vas je podsticalo na takav izbor?

Ljudi sa margina su mi bili zanimljiviji, bliži, ljudskiji... Međutim, nisu bili samo takvi moji junaci, pa nisu ni u ovoj knjizi, ima u njoj i kraljeva, i heroja, i istoričara, i pesnika… I jedni i drugi i treći imaju svoje radosti i muke, životi im pulsiraju bez predaha, ali izgleda da čitaoci, pa i Vi sada prvo njih primećujete i obraćate pažnju na ponašanje onih sa margina, na ono što oni govore. Možda zato što su junaci sa margina najčešće ljudi van klišea i stereotipa, što slobodnije izražavaju svoje stavove i mišljenja, što su najčešće hrabriji od onih koji slede pravila, koji robuju konvencijama i tradiciji. A možda sam ja ubedljiviji i bolji pisac kad pišem o njima, ni sam ne znam šta bi mogao biti razlog Vašeg utiska.

U ovoj knjizi ima i nekoliko priča sa elementima fantastike…

U petom delu knjige su zastupljene priče sa dosta fantastike, pa i u nekim drugim delovima knjige ima elemenata fantastike, istina znatno manje. Međutim, radnja priča, u kojima se pominju rečne vile, rečna čudovišta, ljudi sa repovima, divovi, nije neko staro vreme, kako neko od čitalaca možda očekuje, već ovo današnje, sa televizijskim kamerama, sa švercerima benzina u brzim gliserima.

Imate i priče o Pelopu, Lepoj Jeleni i Bogu koji najavljuje prognozu vremena na TV...

To su priče koje se nalaze u četvrtom delu knjige – knjiga se inače sastoji iz pet delova – i u njima je radnja smeštena u svevreme, kako sam u mojoj knjizi eseja „Memoari, amnezije“ nazvao doba u kojem mi živimo. Tamo sam pričao o tome kako se kod nas ništa ne završava, ni Kosovski boj, ni sukob Karađorđevića i Obrenovića, ni Drugi svetski rat, ni samoupravljanje, ni tranzicija, već stalno počinje nešto novo i traje paralelno sa onim starim. Sada sam u pomenutim pričama zauzeo slično stanovište, proširujući problem na čitav Balkan. Radnju nekih priča iznenada prebacujem iz antičkog doba u današnje, ili iz srednjeg veka u današnje, ili iz biblijskih vremena u sadašnje, ne menjajući junake. Hteo sam, između ostalog, time da pokažem kako se čovek kroz vreme ne menja. Čovek želi uvek isto i postupa na isti način, a menjaju se samo zakoni, tehnološki procesi i slične stvari, koje previše ne utiču na čovekovu sreću i dušu.

Kao pisac sa prvom knjigom oglasili ste se pre 35 godina i to zbirkom pesama. Kako danas gledate na svoj razvojni put, koliko ste menjali svoj književni rukopis?

Menjao sam se iz knjige u knjigu, a opet, kada pogledam čitav opus, skoro sve je ostalo isto. Slične teme, slični junaci, sličan jezik, sličan stil, slična poetika, prisustvo neke gorke lirike, mraka i crnog humora, prisustvo apsurda i paradoksa. Moje životno iskustvo očigledno nije previše uticalo na moje pisanje. Tako da slobodno mogu reći da sam se neprestano menjao, a opet ostao isti. Ali možda i grešim, jer nesporna je činjenica da sam se ja menjao, nerealno je da mi se nije menjao i rukopis. Mislim da bi na Vaše pitanje mnogo bolje odgovorili moji čitaoci, oni koji godinama prate moj rad. Moja je sreća što znam da ih imam.

Čitaoce uvek zanima gde i kako pisac pronalazi teme i likove za svoja dela...

Čitav svet je moj ogledni poligon. Teme se same nametnu. A junaci su najčešće ljudi iz ovog današnjeg vremena i sa naših balkanskih prostora. Tako je od prve knjige pesama, one koju ste Vi pomenuli, do ove knjige priča.

U poslednje dve-tri godine više je nego vidljivo da je knjiga od državnih institucija potisnuta, zbog čega su i izdavači i knjižari u velikim problemima. Kako to objašnjavate?

Lako je objasniti. Plan institucija, ako ta udruženja možemo tako nazvati, nije da naše društvo ima kulturnog, vaspitanog, obrazovanog, zdravog građanina nego da ima bolesnog, primitivnog čoveka koga će što lakše pretvoriti u poslušnika i roba. Ipak, uveren sam da će knjige opsatati i u takvim uslovima, da će imati svoje čitaoce. Njima će knjiga zauzvrat pomoći da prevaziđu nedaće koje su snašle čovečanstvo, ove trenutne nedaće i one koje ga čekaju u budućnosti.

U svim današnjim razgovorima neizbežna tema je veštačka inteligencija. Kako gledate na ovu tehnološku novinu?

Postoje u pričama Nije lako prići bogovima i Apokalipsi – pričama iz knjige o kojoj razgovaramo – fragmenti koji se bave temom visoke tehnologije koja je ušla u naše živote. Razvoj tehnologije, sam po sebi, nije ništa negativno, naprotiv, ali čovek svako novo tehnološko dostignuće prvo iskoristi u proizvodnji oružja za masovno uništavanje čoveka, pa tek onda za nešto korisno. Ako za to korisno ima vremena i novca. Ne mogu sad da se setim koja poznata ličnost je rekla da miš nikad ne bi pronašao mišolovku. Iz toga proizilazi da čovek nije dosegao stupanj miša. Mogu reći, kao odgovor na Vaše pitanje, da čovek odavno radi na svom uništenju i da je veštačka inteligencija sredstvo koje mu u tom poslu može mnogo pomoći.

Kako je pisanje ove knjige uticalo na Vas?

Pišući ovu čudnu knjigu, imao sam utisak da mi stvarni svet, iako u mojim pričama prikazan kao izvitoperen i začudan, postaje za nijansu jasniji, nadam se da će i čitaocima biti takav. Ali se, pre svega, nadam da će čitaoci moje priče doživeti kao svoje i da će im junaci priča, takvi-kakvi su, postati bliski.

Uz romane objavili ste i nekoliko knjiga priča. Šta Vam je bio veći izazov?

I roman je priča, samo duža. Sa druge strane priče u knjizi čine celinu i poželjno je da one budu kompaktne i u saglasnosti. Tako da je za mene pisanje i priča i romana uvek veliki izazov.

Autor: Dragan Bogutović

Izvor: Večernje novosti