Vida Crnčević Basara: Nepredvidiva narav sudbine
O suočavanju sa prolaskom mladosti, pronalasku mesta za svakog od nas i drugim važnim životnim pitanjima razgovarali smo sa Vidom Crnčević Basarom, povodom njenog romana „Humano preseljenje“.
Novi roman Vide Crnčević Basare, dramaturškinje, scenaristkinje, filmske i televizijske kritičarke i spisateljice, zove se „Humano preseljenje“ i predstavlja nam Martu Krstić, koja je nekada imala sve – luksuznu vilu na Banovom brdu, muža lekara, sina tinejdžera, stabilan posao – a onda je napunila četrdeset i svet je počeo da se kruni. Suprug je našao mlađu ljubavnicu, sin se preselio kod bake, a ona je prisilno iseljena iz života koji je poznavala. Pokušava da se useli u sopstveni život. To je, ukratko, njena borba: da pronađe svoje „srećno mesto“, kuću koja nije ni tuđa, a ni preopterećena uspomenama.
Ko je Marta Krstić u Vašem romanu „Humano preseljenje“? Iako se na prvi (možda i na drugi) pogled čini arogantnom i plahovitom, sa njom se nepredvidiva narav sudbine grubo poigrala. Zašto joj je život nepodnošljiv i tesan?
„Karakter je sudbina“, odavno je ustanovio Heraklit. Da li je karakter promenjiv? „Promena je jedina konstanta“, odgovara taj isti Heraklit. Da bismo nešto promenili, morali bismo to da poznajemo. „Upoznaj samog sebe“, opet dobacuje Heraklit. Nije lepo početi rečenicu sa „ali“, ali sami smo sebi u mrtvom uglu, u slepoj mrlji, kako vam se više sviđa. Sa druge strane, veoma dobro vidimo sve, ali bukvalno sve ostalo, i vrlo smo radi da damo svoj sud ili bar mišljenje. Apsurdnost te pogrešne ambicije bila je moja inspiracija. Pokušala sam da se poigram spojivši ljude koje poznajem, drage prijateljice i prijatelje, i samu sebe u fazama poricanja, neprihvatanja i „doterivanja“ ljudi i događaja po trenutnim potrebama u jedan komični i tragični (nikako tragikomični) lik Marte Krstić. Kako se karakter ne menja navedenim manipulacijama, nepredvidiva narav sudbine deluje nam surovo samo ako ne sagledamo relaciju uzrok–posledica. Sve je to istovremeno smešno i tužno, kao i ovaj roman.
Nakon što završi na privatnoj klinici, pokušava da rekonstruiše događaje koji su je dotle doveli. Šta žarko želi da dokaže na grupnoj terapiji?
Marta poseže daleko u prošlost da dokaže da nije ni odgovorna ni kriva za sve što joj se desilo.
Zašto odbija da se „humano preseli“ iz mladosti u sredovečnost?
Pokažite mi onog koji se bez otimanja (koprcanja) preselio u sredovečnost. Po tome Marta nije posebna. Nije posebna ni po tome što starenje shvata lično i smatra ga nepravdom. Jedan od načina da se izbegne starenje je autodestrukcija. Mnogi to uhvate intuitivno, pa i Marta. Međutim, ona je intuitivna kao loptica u fliperu. Sredovečnost zahteva sazrevanje, sazrevanje donosi mudrost i odgovornost. Ništa se to Marti nije dopalo.
Njen životopis u svesci okrenut je naopačke, i mi iz te, izokrenute perspektive, ne posmatramo samo nju „naglavačke“, već i društvo. Može li se opstati u svetu koji se rastao od smisla?
Zavisi šta smatramo opstankom. Goli život se u većini slučajeva može održati, mada tu ponekad ne pomaže ni smisleni svet.
Baba Giza je možda i omiljeni junak knjige; iako odsutna, najprisutnija je u sećanjima likova i Martin je svojevrsni superego.
Da, baba Giza je svakako moj omiljeni lik. Nastala je kao omaž mojoj sopstvenoj baba Vidi, po kojoj su me neoprezno nazvali. Vida je bila „samo“ Sremica, pa sam je poprilično doterala za potrebe ove priče. Ali sugurna sam da bi se njoj to dopalo, jer sam joj ostavila lincuru, pokojnog Đuru, dva sina i osećaj superiornosti.
Koje bi maksime baba Gize mogle biti i putokaz za život vredan življenja?
Gizu nikako ne treba shvatiti previše ozbiljno. Ona je akter i komentator, a njene duhovite kvazimudrosti su parodija pretpostavke da za život postoje uputstva.
Da li je Marta našla svoje mesto?
Svako je tamo gde treba da bude.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 61
