Vatrena reakcija jedne ljubiteljke ljubavnih romana
Prema podacima sa sajtova Nielsen Books i Consumer Tracker, 84% čitalaca romantičnih knjiga su žene, što i nije izneneđujuće. Ono što iznenađuje jeste obimna produkcija u okviru ovog žanra koji se proširio na priče o homoseksualnim romansama, pa i na scenarije koji flertuju sa paranormalnim pojavama u kojima žena upoznaje vampira ili biće koje menja oblike. Neke od ovih priča zalaze u erotiku, a u nekima se likovi čak ne drže ni za ruku. Drugim rečima, žanr ljubavnih romana upija i pozajmljuje elemente iz drugih žanrova (trilera, istorijskih romana, motivacione literature) kako bi privukao što širi klub čitalaca.
Junakinje ljubavnih priča su zaposlene. One predaju, obrađuju zemlju, bave se advokaturom, rade kao privatni detektivi ili se bave umetnošću. One su majke, bivše žene, aktivistkinje. Bore se za ciljeve i uvek žele nešto više od svojih života. Tu ne govorimo samo o izboru partnera. U savremenoj romansi, veza je u životu žene deo njenog životnog puta – često i katalizator – a ne destinacija.
Međutim, upadljive korice ili njihove pastelne boje umeju da izazovu brzoplete komentare koji svrstavaju ovu vrstu literature u –budemo otvoreni do kraja – „đubre“. Takvi komentari obično dolaze od onih koji nikada nisu ni otvorili jednu takvu knjigu. U ovom slučaju, knjizi se sudi po korici, kao i o intelektualnim sposobnostima njenog čitaoca.
Nikada mi nije bilo jasno postavljanje granica kada je čitanje u pitanju. Na primer, ne komentarišemo inteligenciju drugih kada je u pitanju gledanje televizije. Jasno nam je da je dobrom umu potrebno mnogo različitih stimulacija. Komedija, ekranizovana priča epskih razmera, rijaliti televizija mogu nam pružiti neku vrstu mentalne pauze i možda i uvid u sopstveni svet.
Fikcija nam u svim svojim oblicima pruža isto to, pa zašto onda podjednako ne cenimo i čitanje iz zabave? Čemu taj snobizam? Ohrabrujemo decu da čitaju koje god štivo prema kome ih mašta povuče, a onda kasnije u životu ubijamo tu ljubav, prezrivo je svrstavajući u nevažnu i previše laganu.
Čitaoci ljubavnih knjiga se diče tom pompeznošću. Postoji dobar razlog zašto autori ljubavnih romana zarađuju preko milijardu dolara godišnje i zašto je udeo ovog žanra u tržištu toliki: knjige sa ljubavnom tematikom imaju veoma posvećenu i uključenu publiku. Postoje nebrojeni blogovi na kojima čitaoci mogu da iskažu svoje frustracije, iznose mišljenje o svojim omiljenim naslovima i razmenjuju knjige; postoje klubovi čitalaca gde mogu da razgovaraju o onome što su poslednje pročitali i dobiju preporuke za nove naslove; postoje i seminari i festivali na kojima mogu da upoznaju svoje omiljene autore i druge zaljubljenike u istu materiju. Ja, kao autor preko trideset romana, imala sam prilike da ovo iskusim iz prve ruke.
Oduvek sam znala da želim da napišem knjigu, ali sve dok nisam počela da čitam, i to u velikom obimu, knjige sa ljubavnom tematikom, nisam znala da je to žanr u kojem želim da stvaram. Pišem o ljubavi jer smatram da ne postoji bolje merilo o tome koliko kvalitetno živite od toga kako volite i kako vas vole. Smatram da su to veoma važne priče koje treba ispričati.
Toliko ima različitih ljubavi koje treba proslavljati. Da, pišem o ljudima čiji se putevi prepliću, ali tu je i ljubav prema zajednici, prema idejama, prema avanturi, smehu, veri, poverenju, iskrenosti. Sve ove vrednosti su se slile u moj premoreni duh kada sam uzela u ruke svoj prvi roman. Te vrednosti proslavljaju naši čitaoci generacijama unazad.
Autor: Keti Maksvel
Izvor: lithub.com
