Nizu književnih bestselera, „Simeonov pečat“, „Jovanovo zaveštanje“, „Teodorin prsten“, „Teslina pošiljka“, „Dušanova kletva“, „Dosije Bogorodica“, istaknuti srpski književnik i novinar, publicista Vanja Bulić pridružio je  još jedan novi roman, „Savin osvetnik“, koji je objavila beogradska Laguna.

Inspiraciju za ovu priču Vanja Bulić nalazi u sukobu opštih duhovnih vrednosti, koje ovde simbolizuje ikona Svetog Save ostavljena na mestu zločina, i stvarnosti, koja je i dalje opterećena kriminalnim i zločinačkim nasleđem ratnih zbivanja devedesetih godina prošlog veka. Na tragu ovog sukoba naziru se i motivi zločina, u kom su svi akteri istovremeno i izvršioci i žrtve.

Navikli  ste čitaoce da uoči leta u knjižarama osvane vaš novi roman. Da li se plašite opadanja kvaliteta zbog očigledne hiperprodukcije?

Rejting liste pokazujuju da je moja najnovija knjiga „Savin osvetnik“ jedan od letnjih hit romana. Ja pišem žanrovske romane, trilere u kojima se prepliću sadašnjost i prošlost. Tačnije: kad moj glavni junak reši neku tajnu iz prošlosti, rešiće i zagonetku, koju kreira savremeni život. Agata Kristi je pisala novi roman svakih šest meseci. Njene knjige su bile isključivo plod mašte, a ja u našoj istoriji obojenoj pravoslavljem nalazim večne teme i potvrdu da se istorija neprestano ponavlja i obija o glavu onome ko je ne prouči na pravi način. Dok skupljam materijal za novu knjigu pronađem i temu za narednu knjigu. Svoj najbolji roman „Oko otoka“, koji prati porodicu Golootočana u periodu od pedeset godina, pisao sam sedam godina, ostavlajo ga i vraćao mu se. I dok sam pisao „Oko otoka“, objavio sam dve zbirke priča i jedan roman.

Kako birate teme koje ćete pretvoriti u literaturu?

Dovoljno je da se prisetim šta se ne može naći u udžbenicima istorije. Radnja mog prvog romana sa glavnim junakom novinarom Novakom Ivanovićem, smeštena je u manastir Hilandar. Početna tačka romana je bio požar u manastiru. Skupljajući građu došao sam do neverovatnih podataka, koje ne može smisliti ni najmaštovitiji pisac. Kada sam saznao da naš manastir posedeuje krv Isusa Hrista i još neke predmete koji su njemu pripadali, rodila se priča: tajno društvo Opus dei i jezuiti, koji sebe nazivaju Papinim vojnicima, skupljaju sve što posedeuje DNK Isusa Hrista kako bi jednog dana, kada bude formirana svetska crkva, mogli da ga kloniraju. Potom izazovu požar kako bi tokom pometnje koja će tada nastati ukrali stvari koje su pripadale Isusu. Naravno, ovo je uprošćena priča.

Kako se Sveti Sava našao u naslovu vaše najnovije knjige?

Roman počinje ubistvom ministra odbrane u njegovom kabinetu. Ubica se s krova spustio do prozora i samostrelom ubio ministra. Ostavio je okrvavljenu ikonu Svetog Save. Sutradan u isto vreme, u svom dvorcu na Avali, ubijen je samostrelom jedan kaluđer. Ubica je opet ostavio malu okrvavljenu ikonu Svetog Save. Novak Ivanović istražuje šta povezuje ova dva ubistva. Istraživanje ga dovodi do ratnih godina. Čitalac tada upoznaje prijatelje koji su u rat otišli kao golje, a neki od njih se vratili kao bogataši, a većina i dalje ostali golje.

I gde je tu Sveti Sava?

Na ratištu svi su zadojeni svetosavljem, pričama o čojstvu i junaštvu. I dok jedni gotovo fanatično, sa ikonom Svetog Save u džepu, ulaze u borbu, oni najgrlatiji švercuju. Kasnije, bogatstvo stečeno u ratu uvećavaju, postaju biznismeni, ugledni građani, političari koji drže lekcije o pravoslavlju.

Na koricama knjige piše: „Ljubavna priča o prijateljstvu i izdaji, mržnji i osveti“. Ne nazirem gde se krije ljubavna priča?

Reč je o ljubavnom trouglu. Teško je odlučiti se šta je u emotivnom smislu jače – ljubav ili mržnja. A mržnja koja se izrodi iz ljubavi je oružje od koga nema spasa... Dva najbolja druga, zaljubljena u istu devojku, odlaze na ratište. Oni su članovi Streličarskog društva „Sveti Sava“ i koristili su i snajper samostrel, koji je inače u Srbiji zabranjeno oružje. U borbi sa mudžahedinima u Bosni, jedan od dvojice prijatelja teško je ranjen. Jedinica se povlači, a on ostaje u šumi zatrpan granjem. Posle rata vodi se kao „nestalo lice“, a njegov najbolji drug iskreno tuguje, bogati se i postaje ministar.

A gde je tu ljubavna priča?

Novak Ivanović, ometan od strane policije i vojne obaveštajne službe, razotkriva jednu čudnu ljubavnu priču, tačnije – ljubavni trougao. Kada reši tajnu ljubavnog trougla, rešiće i ko je ubica.

Zašto policija i vojna obaveštajna služba ometaju novinara?

Ubistvo ministra se događa u vreme protesta učesnika ratova devedesetih godina, a među njima su i ministrovi saborci. Kako to već biva kod nas, ministra prate i brojne afere – trgovina oružjem, trgovina ugledom, saradnja sa građevinskom mafijom... To je povod da roman uroni u sadašnjost bremenitu korumpiranim političarima, vladavinom tabloida, mafijaškim obračunima... Policija, pa i vojno obaveštajna služba, žele da se slučaj što pre završi, da se pronađe ubica, ali da se pritom prikrije motiv i eventualni nalagodavci ubistva. To se najlakše rešava tako što ubica biva ubijen, jer se opirao hapšenju. Ali, to je suviše jednostavno i uvek sumnjivo rešenje.

Ko je tajanstveni kaluđer, koji je ubijen na isti način kao ministar?

Reč je o jeromonahu Arkadiju, do rata igumanu u jednom malom šumadijskom manastiru. Arkadije potiče iz porodice Srba iz Bosne, koji su monstruozno ubijani u Drugom svetskom ratu. On odrasta uz strašne priče o tom vremenu zla. Posle studija bogoslovije, Arkadije se zamonašio. U ratu devedesetih godina, kada dobija nadimak Vladika, nije bio sa kalašnjikovom u ruci, već sa krstom u ruci... Krajem devedesetih godina gubi mu se trag. Jednog dana u tabloidima osvane snimak dvorca koji je sagradio na obroncima Avale.

Da li pripremate novi roman ili sledi pauza?

Sa izdavačkom kuća Laguna imam dogovor da svake godine predam novi rukopis. Prikupio sam neophodnu građu, a čim se granice otvore idem na Kosovo u manastir Zočište, posvećen svecima Kozmi i Damjanu. U manastiru se nalaze njihove mošte. Manastir je bio uništen tokom bombardovanja Srbije, sravnjen do temelja. Nedavno je obnovljen i ponovo u njega, po blagoslov i izlečenje, dolaze ravnopravno i Srbi i Albanci! Divan okrvir za priču.

Proglasili su vas srpskim Den Braunom? Prednost ili opterećenje?

Ni jedno ni drugo. Moji romani samo pripadaju istom žanru kojim se služi Den Braun, a sve ostalo je potpuno različito. Ja se ne poigravam istorijom, posebno delom koji je vezan sa religijom. Naša istorija je toliko bogata da nadmašuje maštu i jednog Den Brauna.

Kako se borite sa koronom?

Imam Zlatibor kad već ne mogu da odem na moj Durmitor. Roman „Savin osvetnik“ sam završio u prvom talasu korone. Šetam po šumi, pa se vratim kompjuteru. Korona je učinila da će se mnoge stvari u svetu drastično promeniti. Tu mislim i na literaturu. Iz muke se stvaraju najveća dela. A korona je muka kakvu svet ne pamti, jer u doba najvećeg tehnološkog prosperiteta, najumniji ljudi ne pronalaze lek protiv ove pošasti.

Ove godine nemate klasičan odmor...

Moj klasičan odmor je podrazumevao u avgustu desetak dana u Risnu. Ako bude trebalo pomeriću na septembar. Iskreno, nedostaje mi Crna Gora u svakom pogledu, i geografski i posebno duh mojih sunarodnika. A taj duh je autentičan samo na izvoru. Kad već ne mogu da odem, čitam svoju knjigu „Dosije Boigorodica“ čija je radnja smeštena u Cetinje, Ostrog, Podgoricu, Budvu, Boku, Porte Montenegro... Na književnim večerima su mi ljudi govorili kako su lepote Crne Gore spoznali i čitajući moju knjigu. U manastiru Svetog Petra Cetinjskog su mi pričali kako je došao čovek sa mojom knjigom u ruci i tražio da mu pokažu mesto gde je mafijaš u pokušaju da ukrade desnu ruku Svetog Jovana, ubio monaha, čuvara kovčega. Nepoznati čitalac je moju maštu pretvorio u stvarnost.

Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan