Uroš Petrović: Odraslima je potrebna pomoć

Već godinama ime Uroša Petrovića u javnosti je sinonim za logičke zagonetke, mozgalice, MENSU, inteligenciju… Ovaj književnik se često navodi u medijima kao „najpametniji Srbin“, a svakako je neko ko uvek ume da „iz rukava“ izvuče logički problem koji će mnogima zadati glavobolju da ga reši iako je rešenje zapravo krajnje lako i naravno – logično.

Pored svojih zagonetaka i mozgalica, Uroš Petrović osvojio je publiku svih generacija i svojim romanima, među kojima se posebno izdvaja bestseler „Peti leptir“, po kojem je snimljen i istoimeni 3D film. Autor je i više originalnih stonih društvenih igara, za koje je više puta nagrađen priznanjem „Dobra igračka“ Prijatelja dece Srbije, nagradom „Gran Pri“ za „Igračke sa svrhom“ i nagradom „Najbolja stona društvena igra za decu“.

Podsticao je naciju na razmišljanje i unutar kultnog serijala Fazoni i fore, kao i u kvizovima „Potera“, kao sastavljač pitanja, i kvizu „Lavirint“ kao „Tvorac lavirinta“ i najteža prepreka za takmičare, oba na Javnom servisu Radio televizije Srbije. Gostuje kao predavač na fakultetima, u školama i drugim obrazovnim ustanovama u zemlji i inostranstvu, kao i u kompanijama, na poslovnim forumima i kongresima. Bio je predsednik Mense Srbije i jedan od najuspešnijih rešavača IQ X testa na svetu.

Nakon više knjiga prvenstveno namenjenih najmlađima, Uroš Petrović je ove jeseni objavio i svoju prvu zbirku mozgalica namenjenu odraslima pod nazivom „Uvežbajte mozak da grmi“. O ovoj knjizi, svom dosadašnjem radu, o tome šta je zapravo inteligencija i da li je veštačka inteligencija saveznik ili protivnik kreativnom razmišljanju u intervjuu za NIN govori književnik Uroš Petrović.

Zašto ste se baš sada odlučili da napišete knjigu za odrasle posle brojnih književnih hitova za decu proteklih godina?

Zato što sam shvatio da odraslima, možda čak i više nego deci, nedostaje jedna dobra mentalna teretana. Već je na moj Instragram profil (slobodno ga posetite i besplatno protresite vijuge) dolazilo skoro stotinu hiljada ljudi koji su vežbali mozak pomoću mojih slikovnih zagonetaka. Dobijao sam na stotine odgovora i na sve sam uspevao da odgovorim. Shvatio sam: vreme je da se te slikovne zagonetke presele u knjigu! I to za odrasle! Deca još uvek umeju da zagledaju i mrava kao da je čudo prirode (sasvim ispravno), dok odrasli u najboljem slučaju prođu preko njega ne zgazivši ga. Najmlađi još poseduju dragocenu osobinu da ne znaju šta nisu u stanju da urade, pa pokušavaju. Odrasli često prvo naprave spisak razloga zbog kojih nešto nije moguće, pa onda nije ni čudo što na kraju odustanu pre prvog pokušaja. Dakle, odraslima je potrebna pomoć! A mozak, kao i svaki drugi organ koji želimo da dobro služi, voli da bude zaposlen. Zato sam poželeo da izdam ovu knjigu koja odraslog čitaoca vraća u doba kada je bio radoznao. Dokaz da sam uradio ispravnu stvar trenutno se jasno vidi i na top-listama čitanosti: moja prva knjiga za odrasle „Uvežbajte mozak da grmi“ na samom je vrhu!

Kolika je razlika stvarati mozgalice za odrasle u odnosu na one za decu i ko je bolji u rešavanju?

Najveća razlika je u tome što odrasli imaju više znanja, a deca manje predrasuda. Kod dece je mozak često otvoreniji za mogućnost da je pitanje postavljeno iz potpuno drugog ugla nego što očekuju. Odrasli, zahvaljujući iskustvu, brže prepoznaju obrasce, ali upravo zbog toga ponekad prebrzo zaključe da već znaju kuda mozgalica vodi, i zađu u slepu ulicu. Kada pravim mozgalicu za dete, pazim da je izazovna, ali da svaki mališan može da je savlada oslanjajući se na radoznalost, opažanje i logiku. Kod odraslih mogu da podmetnem pretpostavku koju će oni sami uneti u zadatak, a da je u njemu uopšte nema. A ko je bolji? Zavisi od mozgalice, i to mi je baš zanimljivo. Ne postoji čovek niti dete koje je dobro u svemu. Neko briljira u prostornim odnosima, neko u jeziku, neko u logici, neko primećuje detalje koje drugi ne vide. Neko će sebi, trudeći se uporno i strasno, čak i da izgradi novi talenat. Ja sam klasičan primer, jer u osnovnoj školi, nisam ni u čemu bio najbolji u svom odeljenju. Danas sam, eto, prilično čitan književnik! Život je čudo.

Šta je zapravo, po Vašem mišljenju, inteligencija, kako biste je definisali a da to ne bude „udžbeničko objašnjenje“?

Znamo, znanje je važno. Iskustvo je važno. Pamćenje je važno. Ali inteligencija nam je najpotrebnija tamo gde ne postoji uputstvo za upotrebu. Svakako, važan deo inteligencije je i sposobnost da promenimo mišljenje kada shvatimo da smo pogrešili. To je mnogo teže nego što izgleda. Meni to tek ponekad uspeva. Najtačniji odgovor na Vaše pitanje bi glasio: inteligencija je sposobnost da se što tačnije popune polja na testu inteligencije. Amin!

Može li se inteligencija trenirati i uvežbavati i na koji način?

Može da se vežba mnogo toga što inteligenciju čini funkcionalnijom: pažnja, radna memorija, logičko zaključivanje, prostorno mišljenje, uočavanje obrazaca, fleksibilnost mišljenja, kreativnost. Po logici koja sledi, i inteligencija može da se trenira i uvežba. Lično sam se uverio u to, jer sam pažljivo ispratio kako hiljade dece i ljudi napreduje u rešavanju mojih zagonetnih priča, pitanja i predmeta. To iskustvo sam jasno naveo u uvodu knjige „Uvežbajte mozak da grmi“. Naravno, nisu sve zagonetke jednako vredne. Mozgalica je dobra ako vas natera da nešto radite drugačije nego što ste navikli, da promenite ugao gledanja, da preispitate pretpostavku, da povežete dve naizgled udaljene stvari, da ne odustanete kada prvi pokušaj ne uspe. A postoji i veoma važna mentalna vežba koju ljudi često preskaču: dosada. Kada čoveku, ili detetu, nikada nije dosadno, njegov mozak nema mnogo razloga da sam proizvodi sadržaj. A upravo iz praznog prostora često nastaju nove ideje. Zato bih svakome preporučio jednu jednostavnu vežbu: ponekad sedite bez telefona, bez televizora, bez slušalica i pustite mozak da se malo dosađuje. Ako preživite prvih deset minuta, možda dobijete neku dobru ideju.

Koliko današnja tehnologija osim što koristi može i da šteti razvoju inteligencije kod dece?

Tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša. Čekić može da napravi brvnaru, ali i da razbije vazu dinastije Ming. Problem, jasno je, nije u alatu, nego u načinu na koji ga koristimo. Deci tehnologija može da otvori fantastičan svet znanja. Mogu da vide svemir, zavire u unutrašnjost ljudskog tela, čuju jezike koje nikada nisu čuli, poneki i nauče, istražuju i stvaraju. Ali postoji jedna opasnost: da dete od kreativnog korisnika tehnologije postane puki potrošač tuđeg sadržaja. Posebno me brinu sadržaji koji mališanima stvaraju naviku na trenutnu nagradu. Tako se mozak se preko ekrana navikava na stalnu, besmislenu stimulaciju, a stvarno učenje često zahteva strpljenje, napor, ponavljanje i trenutke u kojima nam nije naročito zanimljivo. Kako da ubedimo decu da se ponekad mora i tako? Pa neće biti lako, ali moraćemo!

Veštačka inteligencija danas daje odgovor na sva pitanja, gubi se potreba za razmišljanjem, za traganjem... Da li će AI uništiti kreativnost i razmišljanje kod mladih, ali i onih starijih?

Voleo bih da mislim da veštačka inteligencija neće uništiti kreativnost, ali ne mislim. Siguran sam da može da je uspava, a to je sinonim za eutanaziju. Kada bismo detetu dali kalkulator pre nego što nauči da računa, ono bi dobilo tačne rezultate, ali ne bi uspelo da razume matematiku. Isto tako, uz veštačku inteligenciju počeće da dobija odgovore pre nego što značajnije razvije radoznalost, sumnju i potrebu da samo istražuje. Bez sumnje, dolaze nam čudna vremena...

Vaš roman „Peti leptir“ odavno je postao hit među čitaocima svih generacija. U čemu je tajna njegovog uspeha?

Ozbiljno govoreći, mislim da knjiga opstaje kada u njoj dete i odrasli pronađu nešto različito, ali podjednako važno. Makar polovina čitalaca te knjige su punoletni građani regiona. „Peti leptir“ je nastao iz moje želje da napišem priču koja neće dete tretirati kao malog čoveka, nego kao velikog čitaoca. Deca mogu da podnesu ozbiljne teme. Mogu da razumeju strah, gubitak, hrabrost, prijateljstvo, izdaju, tajnu. Ne treba ih potcenjivati. Mislim da deca veoma dobro osete kada im se odrasli obraća odozgo, a ja to ne radim.

Da li je i koliko je, po Vašem mišljenju, čitanje klasičnih štampanih knjiga bolje za razvoj inteligencije od onlajn izdanja?

Nijedna knjiga nije bolja zato što je na papiru, kao što nijedna nije lošija zato što je na ekranu. Najvažnije je šta knjiga radi duši i mozgu onoga koji je čita. Ipak, ako bih morao da presudim, štampanoj knjizi dajem prednost. To je jedan od najboljih izuma u istoriji čovečanstva, i nije bez razloga bez značajnih izmena opstao toliko vekova. Ipak, dete koje svakog dana čita i tako postavlja sebi pitanja, zamišlja i istražuje, bez obzira na to da li je korice držalo u rukama ili čitalo sa ekrana, već je na veoma dobrom putu, daleko ispred onih koji ne čitaju.

Koju biste mozgalicu postavili našim čitaocima?

Evo jedne koja izgleda jednostavno, a ume da napravi malu gužvu u glavi. Čuven sam po tome da rado govorim zagonetke, ali nerado (tačnije nikada) ne govorim rešenja! Dakle, ako neko od čitalaca NIN-a reši ovu mozgalicu, neka mi piše na Instagram profil da dobije odgovor da li je u pravu!

OVAJ PLOD POZNATI,

KADA JE SA LICEM,

NEŠTO ZAJEDNIČKO

IMA I SA SVICEM.

Srećna vam avantura mozga! Pišite kad rešite!

Autor: Srećko Milovanović

Izvor: NIN