Upoznavanje sa Dinom Bucatijem
Moram da zahvalim piscu Stivenu Volku što me je upoznao sa čudesnim kratkim pričama Dina Bucatija. Toliko sam ih brzo zavoleo da se često pitam zašto se sa njima nisam susreo ranije i zašto je izvanredan pisac poput Bucatija dosad bio izvan mog radara. To što se njegove kratke priče tako teško nalaze ako ne želite da potrošite malo bogatstvo na Amazonu je možda delimično razlog, ali razgovarajući sa drugim piscima stičem utisak da Bucati nije ni izbliza toliko dobro poznat koliko to zaslužuje. Pošto sam u tom trenutku bio u procesu pisanja svoje sopstvene debitantske zbirke kratkih priča „Silent Bombs Falling On Green Grass“, a sinopsis nekoliko Bucatijevih priča je nagoveštavao sličan žanr i stil, potrudio sam se da nađem njegove zbirke kratkih priča „Catastrophe“ i „Restless Nights“ – što je, kada se sada osvrnem na to, suludo jer, po mom mišljenju, čitanje tako izvrsnih dela iz slične oblasti kao što je vaša nije baš dobro za samopouzdanje!
Priče su ovde uglavnom uznemirujuće fantazije, uzbudljive, strašne i natopljene kafkijanskom paranojom. Bezmalo je medveđa usluga navoditi drugog pisca, ali poređenja, a možda i uticaj, su toliko očigledni da bi bilo glupo ignorisati ih; ta nepogrešiva sveprisutna egzistencijalna zlokobnost se ovde preliva u mnogim pričama. Ali ono što je za mene najblistavije u njegovom pisanju je nemilosrdna ekonomičnost reči, koja verovatno potiče iz njegove novinarske prošlosti u italijanskim novinama Korijere dela sera, gde je radio tokom celog života – mada je ovo vrh ledenog brega, jer je Bucati bio i ostvareni slikar, pesnik, crtač stripova, pisao je za scenu i radio, pa čak i za decu – Bucati se zaista pridržavao pravila pisaca da sve mora da opravda svoje mesto, ovde nema viškova niti bilo čega što nije važno, sa nekim pričama koje nisu duže od nekoliko strana, a ipak su neverovatno idejno bremenite i snažne uprkos svedenosti. Ovo je veština koju bih mnogim piscima, uključujući i sebe, preporučio da nauče.
Njegovo novinarsko iskustvo verovatno ima udela u hladnoj distanci njegovih priča, što nekako iz ove perspektive izgleda potpuno logično, jer dok se događaji odvijaju čak i na najbizarniji način, pripovedanje, taj jednostavan osećaj istinite priče, čini sve još više uznemirujućim i još stvarnijim. Ovakvo pripovedanje će možda razbesneti i frustrirati čitaoce koji zahtevaju zadovoljavajući početak, sredinu i kraj u svojim pričama, da se sve uredno poveže i zaključi do poslednje stranice, i osećaj da su bili, citiraću taj grozan izraz, „na putovanju“, jer ste u ovim kratkim pričama pokupljeni i spušteni usred nečega, a onda istrgnuti nazad podjednako neočekivano, svedok ste događaja, likova i priča koje ćete možda sami morati da zaključite i da se u sebi sa njima pomirite. Čak iako neke priče mogu da se svedu na otrcani kliše o čudovištu na tavanu, bauku iz basne i drugim košmarnim bićima, ono što zapravo čini ove priče posebnim je njegov neverovatan talenat da iscedi strah iz svakodnevice, i ovde distanca u njegovim pričama zaista plaši, jer imate osećaj da ste u svetu koji možete razumeti, okruženi ljudima sa kojima možete da se povežete, ali ipak uteha nekako ostaje van dometa, a time strah od nepoznatog može da znači bilo šta, ili bilo ko.
Iako je objavio brojne kratke priče i pesme, Bucati je napisao samo pet romana, ali među njima je i njegov najuspešniji rad i ono što mnogi navode kao njegovo remek-delo, „Tatarska pustinja“. Napisan 1938, ovo je prelep, upečatljiv roman o mladom vojniku koji stiže u udaljeni garnizon i čeka neprijateljski napad kojeg možda neće ni biti. Ovo je roman čije poruke o ambiciji nasuprot protoku vremena i danas imaju smisla. Za one koji nisu upućeni u njegovo stvaralaštvo, ovaj roman bi mogao da bude savršena polazna tačka. Kada su u pitanju njegove kratke priče, ta divna, uznemirujuća minijaturna remek-dela, mogu samo biti zahvalan što, barem dok ovo pišem, i dalje imamo biblioteke u ovoj zemlji, gde imamo priliku da potražimo njegove priče i da uronimo u maštu jednog izvanredno talentovanog pisca.
Autor: Rasel Mardel
Izvor: spikemagazine.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Njegovo novinarsko iskustvo verovatno ima udela u hladnoj distanci njegovih priča, što nekako iz ove perspektive izgleda potpuno logično, jer dok se događaji odvijaju čak i na najbizarniji način, pripovedanje, taj jednostavan osećaj istinite priče, čini sve još više uznemirujućim i još stvarnijim. Ovakvo pripovedanje će možda razbesneti i frustrirati čitaoce koji zahtevaju zadovoljavajući početak, sredinu i kraj u svojim pričama, da se sve uredno poveže i zaključi do poslednje stranice, i osećaj da su bili, citiraću taj grozan izraz, „na putovanju“, jer ste u ovim kratkim pričama pokupljeni i spušteni usred nečega, a onda istrgnuti nazad podjednako neočekivano, svedok ste događaja, likova i priča koje ćete možda sami morati da zaključite i da se u sebi sa njima pomirite. Čak iako neke priče mogu da se svedu na otrcani kliše o čudovištu na tavanu, bauku iz basne i drugim košmarnim bićima, ono što zapravo čini ove priče posebnim je njegov neverovatan talenat da iscedi strah iz svakodnevice, i ovde distanca u njegovim pričama zaista plaši, jer imate osećaj da ste u svetu koji možete razumeti, okruženi ljudima sa kojima možete da se povežete, ali ipak uteha nekako ostaje van dometa, a time strah od nepoznatog može da znači bilo šta, ili bilo ko.
Iako je objavio brojne kratke priče i pesme, Bucati je napisao samo pet romana, ali među njima je i njegov najuspešniji rad i ono što mnogi navode kao njegovo remek-delo, „Tatarska pustinja“. Napisan 1938, ovo je prelep, upečatljiv roman o mladom vojniku koji stiže u udaljeni garnizon i čeka neprijateljski napad kojeg možda neće ni biti. Ovo je roman čije poruke o ambiciji nasuprot protoku vremena i danas imaju smisla. Za one koji nisu upućeni u njegovo stvaralaštvo, ovaj roman bi mogao da bude savršena polazna tačka. Kada su u pitanju njegove kratke priče, ta divna, uznemirujuća minijaturna remek-dela, mogu samo biti zahvalan što, barem dok ovo pišem, i dalje imamo biblioteke u ovoj zemlji, gde imamo priliku da potražimo njegove priče i da uronimo u maštu jednog izvanredno talentovanog pisca.
Autor: Rasel Mardel
Izvor: spikemagazine.com
Prevod: Borivoje Dožudić
