U Iranu postoji šesnaest različitih prevoda Hoseinijevog romana „A planine odjeknuše“
Rupe u zakonu o autorskim pravima omogućile su da postoji više prevoda istih knjiga na tržištu – što škodi piscima kako na umetničkom planu tako i na finansijskom.
Selindžer bi se prevrnuo u grobu kada bi video šta sve stoji na policama u knjižarama u Iranu. Njegova novela „The Inverted forest“, za koju je zabranio da se doštampava i ponovo objavljuje na engleskom jeziku barem pedeset godina, dostupna je u skoro svim knjižarama u Iranu, za samo 90,000 rijala, što je manje od 2,5 funti. (Zaljubljenici u Selindžerova dela koji su sa engleskog govornog područja imaju samo jednu opciju – da kupe sa sajta AbeBooks polovno izdanje časopisa Kosmopoliten u kojem je prvobitno objavljena novela, a to izdanje košta 500 američkih dolara.)
Objavljivanje Selindžerove novele na farsiju samo je jedan u moru primera koji pokazuju koliko je iranska prevodilačka scena zbrkana, komplikovana a opet sa druge strane fascinantna, iako su je mnogi nipodaštavali zato što Iran nije bio u mogućnosti da potpiše Bernsku konvenciju o autorskim pravima.
style="text-align: justify;">
Iranski pisci koji su objavljeni u svojoj zemlji po zakonu imaju određeni stepen zaštite, ali dela autora koji su objavljeni van granica Irana su potpuno nezaštićena. Čak i kada prevodilac osigura autorska prava za određeni naslov, postoji minimum još pet prevodilaca koji u tom trenutku rade na svojim verzijama prevoda istog dela.
Zahvaljujući ljubavi prema književnosti koju gaji iranski narod, knjižare u Teheranu imaju ogroman izbor knjiga, od Marsela Prusta do Harukija Murakamija. Dela koja čak ni u Velikoj Britaniji ne možete lako pronaći, u Iranu ćete sresti u većini knjižara i vrlo su popularna, na primer „Sentimentalno vaspitanje“ Gistava Flobera. Imajući ovo u vidu, u Iranu je cenzura veoma oštra. Ministarstvo kulture i islamskog reda proverava sve knjige pre objavljivanja, i većina bude cenzurisana, međutim, pod trenutnom umerenijom administracijom, ima više izuzetaka.
Prevodioci u Iranu uživaju mnogo veći ugled nego na Zapadu; njihova imena se nalaze na koricama knjiga odmah uz autora, a određeni prevodioci su poznate ličnosti u svetu kulture. S obzirom na to da donosi malo ili čak nimalo finansijske dobiti i mesece provedene čekajući dozvole za prevod, za većinu iranskih prevodilaca prevođenje je strast.
Popularnost stranih naslova i nemogućnost dobijanja dozvole za prevod pogoršalo je problem, jer je počelo da se pojavljuje sve više prevoda istih dela, uglavnom bestselera. Na primer, roman Haleda Hoseinija „A planine odjeknuše“ je barem 16 različitih ljudi prevelo na farsi. Nedavno, Arsalan Fasihi, prevodilac Orhana Pamuka na farsi, skrenuo je pažnju da ovaj problem može dovesti do „propasti persijske književnosti“ jer utiče na kvalitet prevoda.
Teheranski pisac Hosein Sanapor se priključio akciji sa još stotinu pisaca koji su uputili zvanično pismo predsedniku Irana Hasanu Rohaniju, zahtevajući da Iran potpiše Bernsku konvenciju o autorskim pravima. Sanapor kaže da su „čak i pre revolucije, izdavački magnati bili protiv regulisanja problema sa autorskim pravima, ali tek u poslednjih nekoliko godina smo postali svesni štete koju smo napravili samim tim što se nismo priključili Bernskoj konvenciji.“
Sanapor dodaje da su neki izdavači dobrovoljno počeli da primenjuju zakon o autorskim pravima: „U nekom trenutku je delovalo da će izdavači u većem broju početi da poštuju autorska prava, međutim, to se nije desilo.“
Ovaj pisac oštro kritikuje objavljivanje knjiga bez dozvole vlasnika prava. Za njega se taj čin može izjednačiti sa krađom, ali on ne krivi prevodioce, već kaže da „jednostavno ne postoje zakonske regulative“.
Mašid Mirmoezi, koja je prevela više od četrdeset knjiga sa nemačkog na farsi, počela je da traži autorska prava pre objavljivanja. Svi njeni skoriji prevodi, uključujući i „Noćni voz za Lisabon“ švajcarskog pisca Paskala Persijea su objavljeni uz dozvolu vlasnika prava. Ona kaže da je „svakog dana sve više ljudi koji brinu o autorskim pravima. Ali ovaj problem je već ukaljao iransku književnu scenu, i izgubili smo poverenje čitalaca.“
Ovo utiče i na same autore. Dok neki prihvataju novac od iranskih prevodilaca, kao na primer Pol Oster, drugi su protiv toga, ukjlučujući nobelovca Marija Vargasa Ljosu. Nobelovac Dž. M. Kuci je zamolio da se njegova izjava pročuje u svim iranskim novinama, da zaštita autorskih prava nije tu samo zbog novca. Rekao je: „Naravno da pisce vređa kada amateri prevode njihova dela bez dozvole i prodaju bez njihovog znanja.“
Svakako će uvek postojati izdavači koji će amaterima dati da prevedu neko delo za koje nisu kupili autorska prava, to je trenutno realnost u Iranu. Mirmoezi prihvata da je ovaj problem postao svakodnevica i kaže„ Ovo (ni)je noćna mora, tako živimo.“
Autor: Said Kamali Dehan
Izvor: theguardian.com
