Trejsi Ševalije nema strpljenja za pisce koji ne čitaju

Autorki romana „Ostrvo stakla“ Trejsi Ševalije postavili smo nekoliko pitanja o pisanju, čitanju, alternativnim zanimanjima i još ponečemu.

Postoji li ličnost, mesto ili rutina koja je posebno uticala na Vaše spisateljsko obrazovanje?

Najvažniji deo obrazovanja jednog pisca je čitanje. Morate da volite da čitate; morate biti ludi za knjigama. To možda deluje da se podrazumeva, ali ponekad se dešava da sretnem mlade pisce koji, kada ih pitam šta trenutno čitaju, doslovno odgovore: „O, nemam ja vremena za čitanje.“ To je isto kao kada bi vam muzičar rekao da ne sluša tuđu muziku, ili slikar da ga ne zanimaju dela drugih slikara.

Knjige su neprocenjivo važne. Najuticajnija osoba u mojoj čitalačkoj karijeri bila je gospođa Karni, bibliotekarka dečjeg odeljenja moje lokalne javne biblioteke u Vašingtonu. U detinjstvu i mladosti sam svake nedelje iz biblioteke izlazila sa naramkom knjiga, a gospođa Karni je često odvajala u stranu one koje je smatrala da treba da pročitam i umela je da kaže: „Mislim da si sada spremna za ovo.“ Sledeće nedelje bi me pitala šta mislim o nekoj knjizi i onda bismo zapodenule razgovor o svojim omiljenim delovima.

Bile smo nešto nalik dvočlanom čitalačkom klubu. Gospođa Karni je bila moja čitalačka mentorka i negovala je moju ljubav prema knjigama tako što je svoju delila sa mnom. Zato ću joj zauvek ostati dužna.

Koji deo Vaše spisateljske rutine bi iznenadio čitaoce?

Mnoge iznenađuje to što pišem rukom. Većina mojih kolega piše direktno u kompjuter – i za forme kao što je, recimo, ovaj intervju, to je sasvim u redu. Ali što se mene tiče, postoji nešto u vezi mozak–ruka što mi pomaže da formulišem reči.

Kucanje reči na tastaturi mi nekako deluje kao „posao“ – kao popunjavanje formulara. Romani nisu formulari. Osim toga, ja kucam brzo, a pišem sporo; brzina kojom pišem rukom je približnija brzini kojom mi se rečenice formiraju u glavi.

Sve ovo, naravno, ne znači da prilikom pisanja knjige uopšte ne koristim kompjuter. Na kraju dana uvek prekucam ono što sam rukom napisala. Uređivanje teksta se mnogo lakše obavlja na kompjuteru. Ali čim završim prvu verziju rukopisa, odštampam je i dalje doterujem na papiru. Pretpostavljam da nikoga neće iznenaditi podatak da retko čitam elektronske knjige; mnogo više mi prija taktilni doživljaj koji pružaju papirne.

Imate li miljenika među svojim likovima?

To je obično glavni lik moje najnovije knjige, jer sam sa njim provela najviše vremena i potrebno mu je dosta vremena da napusti moje misli. U ovom trenutku je to heroina „Ostrva stakla“ Orsola Roso, Venecijanka koja punih pet vekova usavršava svoje umeće izrade staklenih perli. (Da, dobro ste pročitali. Vreme u Veneciji teče drugačije.) Orsolin životni i profesionalni put je veoma uzbudljiv.

Svi moji likovi ostaju u meni. Neki su glasniji od drugih, ali su svi i dalje živi – čak i oni koji u romanu umru.

Kako su Vam organizovane police za knjige?

Naše police nikad nisu bile neorganizovanije. Kažem „naše“, jer smo suprug i ja spojili svoje biblioteke. To je vrlo nezgodno, jer svako od nas misli da je njegov način organizovanja bolji. Jedno vreme mi je uspevalo da sačuvam svoj sistem slaganja knjiga fikcije po abecednom redu, kako bi postojao bar privid strukture.

Džonu je to bilo zanimljivo, čak i simpatično. Njegove knjige su prilično raštrkane. Donekle su organizovane po tematici, ali u osnovi izmešane. On obožava kada pored knjige koju je tražio slučajno naleti i na neki drugi zanimljiv naslov – kao da je sudbina u to umešala svoje prste.

Moj abecedni sistem se s vremenom raspao, tako da su sada romani na sve strane i veoma je teško naći ono što vam treba. Knjiga ima u svakoj prostoriji u kući, osim u zastakljenoj terasi. Još uvek, srećom, nismo počeli da ih slažemo na stepenište.

Ponekad vidim fotografije kuća gde su knjige organizovane po bojama korica i uvek pomislim dve stvari: 1. Smešno; ti ljudi uopšte ne čitaju. 2. Bože, koliko bi život bio lakši!

Da niste pisac, čime biste se bavili?

Kada bih sutra morala da prestanem da se bavim pisanjem, otvorila bih kafe u kome bi se posluživali čaj i torte. Volim da pravim kolače i tačno znam koje torte bi bile u ponudi: dobra čokoladna, dobra sa limunom, dobra od šargarepe i jedna vrsta mini-torte za jednu osobu.

Kada bih pak mogla da se vratim četrdeset godina, pohađala bih obuku za dizajnera minimalističkih ekoloških pakovanja. Još od detinjstva smatram da se za pakovanje stvari troši previše materijala. Negde sam pročitala da je izmišljen jestivi materijal za pakovanje i to me je oduševilo!

Izvor: lithub.com

Prevod: Jelena Tanasković