Toni Morison govori o najdubljem značenju slobode

„Čoveku sve može biti oduzeto“, napisao je Viktor Frankl, čovek koji je preživeo Holokaust, u svom bezvremenom traktatu o ljudskoj potrazi za značenjem, „osim jedne stvari: poslednje ljudske slobode – da izabere sopstveni stav u kakvim god okolnostima da se nađe, i da izabere sopstveni put.“ Četrnaest godina kasnije, na vrhuncu borbe za ljudska prava, Džejms Boldvin je primeto: „Sloboda nije nešto što se nekome može dati, sloboda je nešto što ljudi uzimaju i slobodni su onoliko koliko to žele.“ Reč je o veoma dubokom promišljanju na koje će se pola veka kasnije osvrnuti Kanje Vest u potpuno drugačijem i potpuno pogrešnom kontekstu – razlici koja je istovremeno suptilna i nepristojna, a napada samo značenje slobode.

Četiri decenije nakon Frankla, a na polovini puta između Boldvina i Vesta, Toni Morison je preispitivala pitanje o značenju slobode za ljude u svom romanu iz 1987. godine „Voljena“ – knjizi koja je postala kamen temeljac za dobijanje Nobelove nagrade čime je autorka postala prva Afroamerikanka koja je dobila ovo priznanje – koji je inspirisan istinitom pričom o bekstvu jedne žene od ropstva i nepojmljive cene koju je morala da plati za svoju slobodu.

Kako bi oslikala stanje oslobođenja u svojoj junakinji nakon bekstva iz ropstva, Morisonova razmatra najdublja značenja slobode:

„Slušao je grlice u Alfredu u Džordžiji, a nije imao niti pravo niti dozvolu da uživa u tome jer je na tom mestu sve – i magla i grlice, sunce, šljaka, mesec – baš sve pripadalo ljudima s puškama. Bilo ih je i malih i velikih, a svakog je mogao da slomi ko grančicu da je hteo. Ti muškarci su znali da im muškost počiva u puškama i nisu se stideli iako su znali da bi im se bez oružja i lisice smejale. A ti „muškarci“ kojima su se i lisice smejale mogli su, ako im dopustiš, da te spreče da čuješ grlice ili da voliš mesečinu. I zato si se ti štitio i voleo male stvari. Izabrao bi najmanju zvezdicu na nebu da bude tvoja; legao iskrivljene glave da vidiš voljenu iznad ivice rova pre nego što zaspiš. Stidljivo je i krišom gledao kroz drveće pri okivanju. Vlati trave, daždevnjake, paukove, detliće, bube, carstvo mrava. Ništa veće od toga nije valjalo. Žena, dete, brat ‒ tako velika ljubav rasporila bi te u Alfredu u Džordžiji. Tačno je znao šta hoće da kaže: kad dođeš na mesto gde možeš da voliš šta god hoćeš ‒ gde ti ne treba dozvola da želiš ‒ e, to ti je sloboda.“

Dopunite ovaj pasus iz „Voljene“ sa promišljanjima o slobodi Simon de Bovoar, a zatim se vratite stvarima koje je Morisonova rekla o teškim vremenima, o tome kako postati sopstvena priča i njenom spektakularnom govoru o snazi jezika pri prijemu Nobelove nagrade.

Izvor: brainpickings.org

Prevod: Dragan Matković