Tina Harnesk: Mislila sam da sam potpuno netalentovana i totalno luda

Tina Harnesk stupila je na književnu scenu prvencem „Narod što po snegu seje“ uz mnogo buke i pompe, koji je osvojio i nagradu Švedski roman godine. U ovom intervjuu govori o svom novom romanu „Majke“, svom skrivenom talentu i zašto je u jednom trenutku pomislila da je totalno luda.

 Foto: Sandra Hallnor

Kako ste došli na ideju za roman „Majke“?

Za mene ta reč odražava samu suštinu majki, ali i dušu majke prirode. Prosto je prelepa. Naslov mi je pao na pamet dok sam se sa sinom igrala drvenim kockama sa slovima. Odjednom se ta reč preda mnom pojavila na tim kockama i znala sam da pripada priči koja se u meni već neko vreme oblikovala.

Šta ste želeli da ispričate romanom „Majke“?

Želela sam da skrenem pažnju na ono što se jako dugo dešava u Laponiji. Istorijski događaji opisani u romanu „Majke“ stvarno su se dogodili, a nakon četiri stotine godina Samiji se i dalje bore za prirodu i sopstveni opstanak! Za ovu knjigu sprovela sam opsežno istraživanje i trudila se da se što doslednije držim istorijskih izvora i onoga što je dokumentovano o rudniku srebra u Kvikjoku i životu naših predaka u sedamnaestom veku. Činilo mi se ispravnim i važnim da pažnju usmerim i na majčinstvo, posmatrajući majku isključivo iz ugla drugih ljudi ili kroz njene oskudne zapise. Majkama se greške mnogo teže opraštaju nego očevima.

U romanu se Majalis, prvi put posle dvadeset dve godine, vraća u svoj dom iz detinjstva, u malo planinsko selo Vuojat. Da li možete da nam kažete nešto više o njoj?

Majalis sebe doživljava kao osobu koja uvek izlazi izvan zacrtanih okvira i čini joj se da je preglasna i da se ne uklapa, ali s vremenom ipak prihvata taj deo sebe. Srce joj je slomljeno, ali zahvaljujući svemu što se pokrenulo dok je bila odsutna, život će joj se ispuniti najrazličitijim stvarima za koje nije ni slutila da su joj potrebne, a kamoli da ih želi. Moglo bi se reći da se nešto u planini probudilo.

Šta biste voleli da čitaoci ponesu sa sobom nakon čitanja romana „Majke“?

Možda ne moram ni da naglašavam da je majčinstvo jedan od najvećih i najlepših blagoslova, ali istovremeno i nešto najteže i najogoljenije što čovek može da doživi. Za mene je, međutim, majčinstvo neraskidivo povezano s ljudskim odnosom prema prirodi. Kada bismo na planetu Zemlju gledali kao na majku koja nas doji, odgaja i voli, da li bismo se prema njoj ponašali onako kako se danas ponašamo? Koliko toga još možemo da očekujemo od jedne majke? Nadam se da će čitaoci makar malo razmisliti o tome.

Vaš debitantski roman „Narod što po snegu seje“ švedski čitaoci izabrali su za knjigu 2023. godine. Da li Vam je ta nagrada pružila podstrek ili Vam je stvorila dodatni pritisak dok ste radili na svojoj izuzetno zahtevnoj drugoj knjizi?

Nagradu za roman godine dobila sam usred rada na narednom romanu, i to je samo dodatno ulepšalo celo iskustvo. Pisala sam gotovo do iznemoglosti i uživala u svetu koji sam stvarala. Pritisak i sumnja u sebe javili su se tek kada je došlo vreme za uređivanje rukopisa i kada sam shvatila da ću, za početak, morati da izbacim gotovo četvrtinu knjige kako ne bi bila predugačka. Pošto se toliko toga u knjizi zasniva na stvarnim istorijskim događajima, obuzela me je strašna teskoba pri pomisli da moram da odlučim koje delove ću izostaviti iz priče. U tom trenutku mi se činilo da je materijal izmakao kontroli i preplavio me je osećaj da sam potpuno netalentovana i totalno luda što sam se uopšte upustila u ovaj projekat.

U obe knjige provlači se Vaš smisao za humor, bilo da pišete o velikim životnim pitanjima ili o svakodnevnim situacijama. Čemu ste se poslednje nasmejali?

Smejala sam se sinoć, dok sam telefonom razgovarala sa decom. Pričali smo o tome koje pokemone žele da uhvatim za njih dok sam na putovanju. Moja deca su neverovatno duhovita. Mislim da većina stvorenja za koja su mi rekli da treba da ih ulovim postoji samo u njihovoj mašti, ali obećala sam da ću pokušati, bez obzira na sve!

Kada bi „Majke“ bile koktel, koji bi to koktel bio?

Morala sam malo da pretražim internet i recepte da bih odgovorila, jer nisam baš upućena u svet koktela. Ali rekla bih da bi to bio espreso martini. Deluje snažno, zaokruženo i primamljivo, a takav je, u najmanju ruku, bio i sam proces pisanja. Možda se, uz malo sreće, nešto od toga prenelo i na konačnu verziju romana.

Čime se bavite kada ne pišete?

Trenutno svoje retke slobodne trenutke posvećujem imanju. Prvi sneg samo što nije pao, pa treba očistiti kokošinjac, skloniti saksije pod krov i rasklopiti trampoline. To su poslovi koji mi uglavnom prijaju, mada stvore setu koja me uvek obuzme kada gledam kako leto polako tone u san.

Da li već radite na novoj knjizi?

Trenutno ne pišem. Usredsređena sam na to da ispratim „Majke“ na putu do čitalaca. Preostalo vreme provodim sa decom, budući da u ovom periodu prilično putujem. Ali ipak postoji jedna knjiga na kojoj radim. Počela sam da je pišem čim sam završila prvu verziju rukopisa romana „Majke“. Čim se stvari malo primire, vratiću joj se. U mojoj glavi ona je već završena. Biće sjajno kada je razradim do tančina!

Čemu se trenutno najviše radujete?

Tuširanju. Prosula sam punu šolju kafe po sebi u autobusu između Karlstada i Stokholma. A radujem se i povratku kući. Gde god da sam, uvek mi nedostaje moj dom. Iako ume da mi bude teško zbog odsustva, shvatam da bi trebalo da budem zahvalna što postoji mesto kome mogu toliko da se radujem, i što je to, povrh svega, jedan divan dom!

Izvor: bonniersbokklubb.se

Prevod: Kristijan Vekonj