Težak je zadatak opisati miris starih knjiga
Upravo ste ušli u veoma staru biblioteku. Kakvo vam je čulno iskustvo? Prašina treperi na svetlu; tišina vam ispunjava uši. Ali ono što većina ljudi prvo oseti je miris – miris starih knjiga koji vam nadražuje čulo mirisa.
Opisivanje mirisa je, međutim, izazov. Generički pridevi teško da će pomoći budućim generacijama istoričara u pokušaju da ga dokumentuju, razumeju ili reprodukuju. Sada je ovaj zadatak postao malo lakši zahvaljujući alatki po imenu „Točak mirisa starih knjiga“.
U novoj studiji, objavljenoj u časopisu „Heritidž Sajens“, istraživači su pokušali da razviju smernice za karakterizaciju, očuvanje i možda čak rekonstruisanje starih mirisa. Kako bi ovo odradili, koristili su jedan od najprepoznatljivijih mirisa prošlosti: stare knjige.
Tim je u laboratoriji odradio hemijsku analizu raznih organskih jedinjenja, koje emituju knjige. Pošto je papir napravljen od drveta i konstantno se raspada, ispušta hemijska jedinjenja u vazduh i zajedno formiraju jedinstveni miris. Prepoznali su ta jedinjenja i uz pomoć masovnog spektrometara analizirali hemijski potpis.
Te informacije mogu pomoći konzervatorima da bolje razumeju stanje i potencijalne pretnje za knjige, objašnjava Matija Strlič, koautor teksta. „Mirisi mogu da nose informacije o hemijskom sastavu i stanju objekta,“ kaže on.
Ali naučni tim koji se bavi baštinom na Univerzitetu u Londonu je želeo da njihov rad izvede van laboratorije. „Kada razgovaramo sa kustosima istorijskih biblioteka, ističu da je miris prva važna reakcija između posetioca i same knjižare“, kaže Strlič za sajt Smithsonian.com. Kako bi saznali više o toj prvoj interakciji, izašli su van okvira laboratorije.
Uz pomoć posetilaca muzeja u Birmingemu i umetničke galerije u Engleskoj, kao i istorijske biblioteke Vren u Seint Pol katedrali, tim je sproveo senzornu analizu. Predstavili su im osam mirisa – od kojih je jedan (neobeležene) istorijske knjige, dok su drugih sedam bili izričito ne-književni, poput mirisa sa riblje pijace i kafe. Istraživači su potom tražili od ispitanika da odgovore na pitanja, uključujući i da opišu miris istorijske knjige.
U novoj studiji, objavljenoj u časopisu „Heritidž Sajens“, istraživači su pokušali da razviju smernice za karakterizaciju, očuvanje i možda čak rekonstruisanje starih mirisa. Kako bi ovo odradili, koristili su jedan od najprepoznatljivijih mirisa prošlosti: stare knjige.
Tim je u laboratoriji odradio hemijsku analizu raznih organskih jedinjenja, koje emituju knjige. Pošto je papir napravljen od drveta i konstantno se raspada, ispušta hemijska jedinjenja u vazduh i zajedno formiraju jedinstveni miris. Prepoznali su ta jedinjenja i uz pomoć masovnog spektrometara analizirali hemijski potpis.
Te informacije mogu pomoći konzervatorima da bolje razumeju stanje i potencijalne pretnje za knjige, objašnjava Matija Strlič, koautor teksta. „Mirisi mogu da nose informacije o hemijskom sastavu i stanju objekta,“ kaže on.
Ali naučni tim koji se bavi baštinom na Univerzitetu u Londonu je želeo da njihov rad izvede van laboratorije. „Kada razgovaramo sa kustosima istorijskih biblioteka, ističu da je miris prva važna reakcija između posetioca i same knjižare“, kaže Strlič za sajt Smithsonian.com. Kako bi saznali više o toj prvoj interakciji, izašli su van okvira laboratorije.
Uz pomoć posetilaca muzeja u Birmingemu i umetničke galerije u Engleskoj, kao i istorijske biblioteke Vren u Seint Pol katedrali, tim je sproveo senzornu analizu. Predstavili su im osam mirisa – od kojih je jedan (neobeležene) istorijske knjige, dok su drugih sedam bili izričito ne-književni, poput mirisa sa riblje pijace i kafe. Istraživači su potom tražili od ispitanika da odgovore na pitanja, uključujući i da opišu miris istorijske knjige.
Zatražili su od grupe koja miriše po knjižarama da se uzdrže od korišćenja mirisnih proizvoda kao i hrane 30 minuta pre testa. Pri ulasku u biblioteku, učesnici su opisivali mirise koristeći se formularom sa 21. opisom, uključujući „badem“ ili „čokolada“, kao i opciju da sami unesu svoje opise.
Kada su ovi iz muzeja opisivali miris, uglavnom su koristili reči poput „čokolada“, „kafa“ i „staro“. Dok su ljudi iz biblioteke, iz liste odabirali reči poput „drveno“, „dimni“ i „zemljast“ i opisivali su intezitet i prijatnoću mirisa. Nakon toga, tim je iskoristio sve informacije koje su skupili kako bi kreirali „Točak mirisa starih knjiga“, poput alatki za određivanje ukusa kafe ili vina.
Za koautorku Sesiliju Bembibr, projekat nije bio samo prilika da udahne neku od svojih omiljenih aroma, već da shvati kako da najbolje okarakteriše – i jednog dana sačuva – mirise. „Još uvek nemamo celu sliku, ali počinjemo da dobijamo razumljive podatke“, kaže za Smithsonian.com. „Ovo pokreće razgovor sa filozofima, naučnicima, antropolozima, tehnolozima i samom javnošću o tome šta nam je potrebno da opišemo miris.“ Ovi razgovori, kaže Bembibr, vode do boljeg načina za praćenje osnovnog mirisa, opisa i možda jednog dana mogućnosti da se reprodukuje u laboratoriji.
Kada su ovi iz muzeja opisivali miris, uglavnom su koristili reči poput „čokolada“, „kafa“ i „staro“. Dok su ljudi iz biblioteke, iz liste odabirali reči poput „drveno“, „dimni“ i „zemljast“ i opisivali su intezitet i prijatnoću mirisa. Nakon toga, tim je iskoristio sve informacije koje su skupili kako bi kreirali „Točak mirisa starih knjiga“, poput alatki za određivanje ukusa kafe ili vina.
Za koautorku Sesiliju Bembibr, projekat nije bio samo prilika da udahne neku od svojih omiljenih aroma, već da shvati kako da najbolje okarakteriše – i jednog dana sačuva – mirise. „Još uvek nemamo celu sliku, ali počinjemo da dobijamo razumljive podatke“, kaže za Smithsonian.com. „Ovo pokreće razgovor sa filozofima, naučnicima, antropolozima, tehnolozima i samom javnošću o tome šta nam je potrebno da opišemo miris.“ Ovi razgovori, kaže Bembibr, vode do boljeg načina za praćenje osnovnog mirisa, opisa i možda jednog dana mogućnosti da se reprodukuje u laboratoriji.
Naporan je posao, ali je već počeo da daje rezultate u Engleskoj. Istraživači kažu da rade sa „Nol hausom“, istorijskom kućom koja je bila u istim rukama dugi niz generacija, da sačuvaju i ponovo stvore mirise. Kada su pisci poput Virdžinije Vulf odsedali u kući, zapisivali su kako miriše – i ta informacija može da se koristi zajedno sa sadašnjim rezultatima i senzornim analizama kako bi pomogla da se mirisi sačuvaju na duže staze. Ovaj rad je i dalje u začetku, kaže Bembibr, ali jednog dana bi ovo mogli da koriste muzeji i istoričari kako bi rekonstruisali prošlost koju više ne možemo da mirišemo.
I koji su neki od omiljenih mirisa naučnicima koji se time bave? Za Bembibr je miris kiše. Za Strliča, miris kuhinje njegove bake. Ali oboje se slažu da ima nešto posebno kada su u pitanju knjige – ljubav koja je pokrenula čitavu eru novih karijera a i učinila da istorija postane življa.
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Miloš Vulikić
I koji su neki od omiljenih mirisa naučnicima koji se time bave? Za Bembibr je miris kiše. Za Strliča, miris kuhinje njegove bake. Ali oboje se slažu da ima nešto posebno kada su u pitanju knjige – ljubav koja je pokrenula čitavu eru novih karijera a i učinila da istorija postane življa.
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Miloš Vulikić
