Teofil Pančić o Draganu Velikiću i Svetislavu Basari

Mimo tradicionalne gužve oko jedine nagrade koja piscu i izdavaču donosi sasvim vidljiv, opipljiv i izmerljiv profit, iz vizure ovog autora godinu su obeležili romani dvojice „veterana“, zapravo pisaca u punoj književnoj snazi, odavno afirmisanih, i odavno valjda i pelcovanih od bar onih direktno pogubnih dejstava književne sujete. Proleće je bilo u znaku Dragana Velikića i njegovog romana „Bonavia“, rekao bih i najboljeg u njegovom već pozamašnom opusu. Ovaj je beogradski Puležan (ili obrnuto) u svom devetom romanu na impresivan način i apsolutno kontrolišući svaki aspekt romaneskne građe (što nije uvek ranije bilo slučaj) ispričao uzbudljivu ahasversku srednjoevropsku priču dunavsko-mediteranske transverzale, pri tome s jakim, nikada direktnijim autobiografskim konotacijama. S jeseni je, pak, izašao novi roman Svetislava Basare „Dugovečnost“, već treći u nizu (prethodili su mu „Početak bune protiv Dahija“ i „Mein Kampf“) koji predstavljaju svojevrsnu renesansu ovog produktivnog i sasvim samosvojnog pisca. Nije da je Basara nešto bitno promenio u svojim poetičkim osnovama, ali recimo da mu je nekoliko romana pre ova tri naprosto patilo od manjka razloga i smisla, ako se sme tako reći; dakle, od svojevrsnog zamora materijala. Sada kao da je nastupila Basarina druga mladost, i ovo treba shvatiti doslovno, jer je i u „Dugovečnosti“, toj izvanrednoj burleski koja se vrti oko (ne samo) srpske opsesije ideološkim narodnjaštvom i zagledanošću „nacionalnih mudraca“ u sopstveni neoprani pupak, a prepuna je neodoljivo zaumnih basarijanskih dosetki, ovaj pisac subverzivniji i u svakom relevantnom pogledu svežiji od bilo kojeg nadobudnog mladca (ili mladice) koji nam se gromko objavio s namerom da sruši ubuđale autoritete i uspostavi Novi književni poredak.

Autor: Teofil Pančić

Izvor: Jutarnji list