Tanja Šljivar: U zatvor bih ponela da čitam Andrića
Na pitanje kojem piscu se redovno vraća, dramska i prozna spisateljica Tanja Šljivar odgovara za portal Glif da je to Beket: „On je primjer istinskog dvadesetovjekovnog revolucionara teatra, koji je tu revoluciju započinjao u tekstu.“
Koje je Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Slikovnica s nekim patuljcima koji se uspavljuju ploveći na ljuskama oraha. I naravno biblioteka Lastavica. Mama, tata i kumovi su mi donosili, poklanjali ili podizali iz biblioteke sve – od „Honzikovog putovanja“ do „Patuljka iz zaboravljene zemlje“, od „Gimnazijalke“ do „Zbogom mojih petnaest godina“, od „Pet prijatelja“ do „Djevojčica“. Zanimljivo mi je, sada kada gledam ovu listu, to što su to većinom ili knjige napisane tokom šezdesetih (dakle godina odrastanja mojih roditelja) ili znatno starije – a svejedno su jako rezonovale sa mnom kao djevojčicom u Bosni 90-ih. Što znači da ni rat nije promijenio jednu epohu koliko internet, jer imam osjećaj da neka današnja djeca bukvalno ne bi razumjela šta radi dječak sam u vozu, i to bez mobilnog telefona.
Koju knjigu biste nazvali knjigom svog odrastanja?
Ipak je to bio Hari Poter, i to četvrti dio „Vatreni pehar“, vjerovatno zato što takmičenja i turniri uvijek u meni izazivaju mješavinu uzbuđenja i anksioznosti.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Samjuelu Beketu. Zato što je napisao toliki broj drama, i zato što ga posljednjih pet godina s jeseni predajem, odabirajući uvijek novi tekst. Bilo bi dovoljno njegovih drama i do penzije. I svaki put kad se u zimskom semestru vratim knjizi The Complete Dramatic Works, radujem se novom ludilu, izazovu, zagonetkama na koje ću tamo naići. On je primjer istinskog dvadesetovjekovnog revolucionara teatra, koji je tu revoluciju započinjao u tekstu.
Koju knjigu nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Zasad mi na stolu stoji četvrti tom Knausgorove „Moje borbe“ – ali još nisam odustala.
Koju knjigu biste voleli da je nikada niste pročitali?
Ne pada mi na pamet ništa što ne bi bilo previše intimno za ovakvu vrstu intervjua.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Voljela bih da mogu da živim u socijalističkoj Jugoslaviji i/ili na Jadranskom moru – tako da djeluje da su to onda knjige „Islednik“, ili „Zlato, mirisi i tamjan“ ili „Zimsko ljetovanje“, ili „Kratki izlet“, ali, šalim se naravno, jer zapravo je to „Kronika o našem malom mistu“.
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Na časovima – kada predajem studentima nešto, i nekog parafraziram, a nemam mogućnost da nađem tačan citat.
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Bena Lernera.
Koju knjigu biste voleli da ste Vi napisali?
„Bekstvo“ Alis Manro.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje Vam se nije svidelo? I zašto?
Bukvalno mi ništa ne pada na pamet.
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Možda Hedajata, jer još uvek ne uspevam da ga pročitam.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su Vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Darko Suvin, Barbi Marković, Homer, Maša Dabić i Emili Bronte. Maša i Darko bi u ovom slučaju bili naša garancija makar rudimentarne komunikacije s Homerom.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, „uši“, podvlačenje markerima ili…?
Ponekad podvlačim, iako mi to pričinjava gotovo fizičku neprijatnost, sve rjeđe prepišem u neku svesku, a često jednostavno prekucam u tekst na kom trenutno radim i onda to citiram, parafraziram, razradim ili – inkorporiram u tekst. Drugačije bi se reklo – ukradem.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?
U zatvor Andrićevu „Ex ponto, nemiri, lirika“, a na pusto ostrvo svete knjige različitih religija – jer bih napokon imala vremena i za tu vrstu štiva.
Šta trenutno čitate?
„Erazma Roterdamskog“ Štefana Cvajga, „Tao Te Đing“ Lao Cea i studentske drame.
Izvor: glif.rs
Foto: Dirk Skriba
