Tanja Šljivar o romanu „Narodno pozorište“, ljubavi i drugim oblicima preživljavanja
Volim da čitam knjige o kojima ne znam gotovo ništa i da gledam filmove čije trejlere nisam videla. Želim da što više toga ostane nepoznato do prvih stranica ili kadrova, da sebi ostavim prostor za iskustvo koje će biti samo moje, sa sopstvenim iznenađenjima, asocijacijama i nedoumicama. Kada sam prvi put uzela u ruke „Narodno pozorište“, debitantski roman dramaturškinje Tanje Šljivar, verovala sam da će tako biti i ovog puta. Pročitala sam samo ono što je pisalo na zadnjim koricama, rešena da sve ostalo otkrivam čitajući. Međutim, nije bilo potrebno mnogo stranica da shvatim da ovu priču, na neki način, već znam.
Kao istoričarka umetnosti koja je poslednjih pet godina aktivna učesnica kulturno-umetničke scene u Srbiji, sarađivala sam sa različitim kulturnim institucijama. Razgovori, likovi, problemi, pitanja, male pobede, ali frustracije i nepobedive čeljusti sistema o kojima Šljivar piše zvučali su mi kao dobro poznata pesma. Prepoznavala sam načine na koje se u kulturi radi, pregovara, ćuti i istrajava, kao i trenutke u kojima se teško razaznaje gde prestaje posao, a počinje ostatak života. Rad u kulturi često podrazumeva upravo tu nejasnu granicu: profesionalni odnosi postaju lični, institucionalni problemi prate nas kući, a za ono do čega nam je stalo, vezujemo se mnogo više nego što bilo koji opis radnog mesta predviđa.
Narodno pozorište nije institucija u kojoj sam radila i nikada i neću. Ipak, pozorište je moj tihi saputnik otkad znam za sebe. U mom svetu uvek ga posebnim čine ljudi koji ga stvaraju, reinterpretiraju i iznova izmišljaju, koji pronalaze nove načine da nam sa scene nešto kažu i uzdrmaju ono u šta smo do tada bili sigurni. Tanja Šljivar svakako je jedna od njih. Zato je susret sa njenim prvim romanom za mene imao neobičnu dvostrukost: radoznalost pred nečim novim i prepoznavanje sveta koji mi je mnogo bliži nego što sam očekivala.
Tim povodom razgovarali smo sa Tanjom Šljivar o „Narodnom pozorištu“, radu u kulturi, ljubavi i odnosima moći.
Jedno od prvih prepoznavanja dogodilo se kroz smeh. „Narodno pozorište“ je strašno duhovita knjiga, ali ono čemu se smejemo često je sablasno poznato. U kulturi postoji čitav repertoar priča koje prepričavamo posle sastanaka, proba i otvaranja, za stolovima za kojima se razgovor o poslu nastavlja dugo nakon što je radni dan formalno završen. Neke od tih priča s vremenom dobiju gotovo savršenu komičnu strukturu. Tek kada se smeh stiša, postane jasno šta se u njima zapravo dogodilo i ko je to morao da podnese.
„Anegdota je sastavni deo pozorišnog života u kulturama u kojima sam ja do sada radila, kako postjugoslovenskoj, tako i zapadnoevropskoj“, kaže Šljivar, podsećajući da upravo ta forma zauzima važno mesto u memoarima pozorišnih radnika i radnica. Objašnjenje njene funkcije pronalazi i u sopstvenom romanu, u rečima Intendantice: „Mila, pozorišne anegdote i služe da se sve to, da se sve ovo… nasilje… učini podnošljivim.“ Koliko smo neprijatnih, apsurdnih ili otvoreno ponižavajućih situacija preveli u priče koje se rado slušaju, pri čemu sposobnost da nasmejemo druge postaje i neka vrsta dokaza da smo sve to uspešno preživeli. Ponekad nam tek tuđa reakcija otkrije da ono što prepričavamo možda i nije toliko smešno. Šljivar taj postupak razmatra i kroz odnos jezika prema iskustvu: „Dakle, pretvaranje (ili prevođenje) traume, nelagode, iskustva iz prošlosti u jezik je s jedne strane psihoanalitički postupak par excellence, ali to je istovremeno i književni postupak, kojim se uspostavlja veza između prošlosti i sadašnjosti, odnosno ostvaruje mogućnost dovođenja prošlosti u sadašnjost. Izricanjem trauma može da se reaktivira, ali i prevaziđe.“
Duhovitost romana zato ima i svoju vremensku dimenziju. Događaj se ponovo odigrava dok ga pripovedamo, sa znanjem koje u trenutku njegovog odvijanja možda nismo imali, sa naknadnom hrabrošću, preciznijom dijagnozom ili jednostavno boljom rečenicom. „Mislim da je ton pronađen, zapravo, i kroz moje dosadašnje iskustvo pisanja drama, u kojem jesam upogonjavala sličan princip ‘pretvaranja’“, kaže autorka. Navodi i reči nemačkog kritičara Konrada Mušika, koji je u Frankfurter Allgemeine Zeitung knjigu opisao kao „osvežavajuće otkriće, koje bol pretvara u čudnu lakoću“.
Većinu likova u romanu upoznajemo kroz njihove funkcije: Intendantica, Producentkinja, Prvakinja, Nezaposlena, Direktorka Drame. Privatni životi jesu prisutni, ali do nas dolaze pod uslovima koje određuje pozorište. Činilo mi se da institucija funkcioniše kao polupropusna membrana kroz koju tek povremeno naziremo ljude kakvi su bili pre zaposlenja, pre titule, pre nego što su naučili šta njihova uloga zahteva i kakvo im ponašanje dopušta.
„Upravo tako“, odgovara Šljivar. „Narodno pozorište u mom romanu je jedan u sebe zatvoren sistem, koji je kao ‘grad okružen ljudima na poslu u svojim različitim zanatima’ (V. Vulf o Orlandovom imanju), ili država u malom. Likovi nemaju imena, već funkcije, i to upravo zbog prirode sistema i sistematizacije radnih mesta u Narodnom pozorištu.“
Sistematizacija radnih mesta, izraz koji obično pripada pravilnicima i administrativnim dokumentima, ovde zadire u samu mogućnost da čovek sebe zamisli izvan ustanove. „Izgradila sam kafkijanski svet u kom likovi gube obrise onoga što su u životu ‘pre pozorišta’ bili, i u kom se odlazak iz pozorišta (na primer u penziju ili na drugo radno mesto) izjednačava sa smrću.“ U takvom svetu naslediti funkciju znači stupiti u odnose koji su već uspostavljeni, preuzeti očekivanja, sukobe i određenu predstavu o sopstvenoj važnosti. Individualne razlike postepeno ustupaju mesto kontinuitetu institucije. Šljivar to opisuje kao „institucionalni kratki spoj“, u kojem „svi Prvaci i Prvakinje, svi Direktori Drame imaju neku vrstu međusobne telepatske komunikacije, i međusobno su zamenjivi, naročito dok igraju tu ulogu unutar sistema, dodeljenu im sistematizacijom radnih mesta, odnosno zapošljavanjem“.
Ta zamenljivost posebno je neprijatna u profesijama u kojima se lično ulaganje teško može odvojiti od radnog zadatka. U kulturi se naša privrženost poslu uglavnom podrazumeva, a često se upravo njome pravdaju i zahtevi koji odavno prevazilaze dogovorene obaveze. Uložimo znanje, vreme, poznanstva, entuzijazam, zatim i deo sopstvenog identiteta, pa od institucije očekujemo da nam sve to nekako prizna. Problem nastaje kada priznanje ne dolazi ili kada se ispostavi da naše mesto može da zauzme neko drugi, sa drugačijim imenom i istim zaduženjima.
„Strah od napuštanja, kao i strah da nisu dovoljno dobri, prati gotovo sve moje junake, zaposlene u Narodnom pozorištu“, kaže Šljivar. „To je kao neka mešavina kompleksa više i kompleksa niže vrednosti: niko nikada ne oseća da dobija od drugog zaposlenog, od javnosti, ili od sistema dovoljno priznanja za ono što sistemu (pozorištu) daje, a istovremeno oseća da baš on/ona mora i treba što duže da na svom (radnom) mestu u sistemu ostane, te da ga niko drugi ne zaslužuje podjednako ili više.“ Likovi „Narodnog pozorišta“ vezuju svoju vrednost za sistem zbog kojeg se osećaju nedovoljno vrednima, pa svaki pokušaj udaljavanja podrazumeva i pitanje šta će od njih ostati kada se odreknu mesta koje su toliko dugo branili. Šljivar u tom kontekstu citira Rašu Plaovića i njegovu knjigu „Naša kuća gledana iznutra“: „Tako, često nastaju tužne, katkad i tragične pojave, pa mnogi zdravi, pravi, pametni ljudi vezuju svoj život za pozorište, ostajući u njemu večito nesrećni.“ „Ja preuzimam i parafraziram i kolažiram tu rečenicu, na određen način pretvarajući je i u ceo roman, ili makar u jednu od njegovih glavnih tema“, objašnjava.
Dok čitam, razmišljam o tome koliko je u kulturnom radu teško priznati da nas nešto čemu smo se svojevoljno posvetili čini nesrećnima. Kao da bi takvo priznanje dovelo u pitanje i iskrenost prvobitnog izbora, sve godine obrazovanja i rada, ljubav prema umetnosti koju smo toliko puta naveli kao razlog da nastavimo. Ostajanje tada postaje i pokušaj da se prethodnom iskustvu naknadno obezbedi smisao. Još jedna predstava, još jedan projekat, još jedna sezona možda će potvrditi da je vredelo. Slična potreba za potvrdom prisutna je i u odnosu dva veoma kompleksna i zanimljiva lika, Direktorke Drame i Mladog Narcisa. Dina ume da prepozna institucionalne odnose moći, ali joj ta sposobnost ne garantuje suverenost u sopstvenom ljubavnom životu. Pažnja koju joj Mladi Narcis uskraćuje ostaje predmet želje, dok se u tom odnosu prepliću njena slika o sebi, odnos prema telu i očekivanja sa kojima je u njega ušla. „Odnos Dine, Direktorke Drame i Mladog Narcisa delom proizilazi iz mreže ljubavno-seksualnih odnosa koje sam već postavila i istraživala u drami ‘Režim ljubavi’, a Dinin odnos prema sopstvenom telu delom proizilazi iz tema koje sam istraživala u drami ‘Režim isceljenja’“, kaže Šljivar. „Taj odnos sam utkala u narativno tkivo romana, zbog želje da se obratim i široj čitalačkoj publici: pored radnog iskustva, takva vrsta nezadovoljavajućih ljubavnih odnosa je nešto što mnogi od nas, a naročito među milenijalcima, delimo.“
Za prepoznavanje tog iskustva zaista nije potrebno poznavati pozorišnu hijerarhiju. Dovoljno je setiti se koliko smo pažnje nekada posvetili tumačenju nečije nepažnje, koliko smo objašnjenja proizveli za odnos koji nas ne zadovoljava. Dinina pozicija je kao neka vrsta podsetnika da razumevanje mehanizama moći ne znači da smo ih u svakom trenutku sposobni prepoznati u sopstvenom životu, a još manje da ćemo, kada ih prepoznamo, odmah umeti da postupimo u svoju korist. Kada je reč o seksualnom nasilju i njegovom uprizorenju, Šljivar polazi od repertoara, odnosno od konkretnih umetničkih odluka donetih tokom njenog rada u pozorištu. „Od pet predstava koje su proizvedene tokom mog kratkog direktorovanja, u četiri su uprizorene scene silovanja. Nisam želela da tu činjenicu posmatram kroz moralizatorsku, već kroz teatrološku prizmu.“
Taj podatak zahteva da se zadržimo na načinu na koji predstava proizvodi značenje, na postupcima kojima se nasilje prikazuje i na pretpostavkama koje takav prikaz prate. „Ponekad, i dalje, pišem i objavljujem članke o pozorištu, i postavila sam sebi dvostruki zadatak: s jedne strane pokušala sam da napišem teatrološku analizu tih scena, analizirajući kako glumačke, tako i rediteljske postupke, koji se koriste prilikom postavljanja/igranja takvih scena, a s druge strane uplela sam u te scene junake i junakinje iz romana, da bi one imale veze sa narativom koji čitalac već prati.“ Posebno je zanima odnos između namere da se nasilje kritikuje i sredstava kojima se ono predstavlja: „Zanimale su me ideološke implikacije takvih odluka, odnosno pretpostavka da je uprizorenju scena seksualnog nasilja implicitna i kritika istog tog nasilja.“
U toj pretpostavci sadržano je pitanje koje prevazilazi pojedinačnu predstavu. Koliko često umetničkom postupku unapred pripisujemo kritičnost samo na osnovu teme kojom se bavi? I šta se događa kada pažnju sa deklarisane namere premestimo na sam proces rada, na telo glumice, na način na koji je scena postavljena i odnose u kojima je nastala? „Bilo mi je važno da je fokus na glumicama i njihovom toku svesti, u trenutku dok probaju i/ili igraju takve scene, ali i to da takvo iskustvo ne mora biti nužno problematično i/ili traumatično, već da može biti doživljeno i kao samo još jedan radni zadatak“, kaže Šljivar i nastavlja. „Zanimao me i fenomen pristanka, ali u situaciji pravljenja pozorišne predstave: kako tačno glumac ili glumica daju pristanak reditelju ili rediteljki (ali i svima koji su u tom trenutku na upravljačkim mestima u pozorištu) za igranje određenih uloga i scena.“ Kako taj pristanak izgleda u profesiji u kojoj sledeći angažman može zavisiti od procene istih ljudi pred kojima bi trebalo izgovoriti sopstvenu granicu? Koliko na njega utiču ambicija, egzistencijalna nesigurnost, poverenje u saradnike ili strah da ćemo biti proglašeni teškima za rad? Čitajući ove delove romana, vraćala sam se i jeziku kojim kulturne institucije govore o ravnopravnosti, kao i mnogo manje uređenim okolnostima u kojima se ona svakodnevno pregovara. Upravo se u tim okolnostima vidi koliko je prostora zaista ostavljeno za nečije odbijanje, nelagodu ili drugačije mišljenje.
„Narodno pozorište“ počinje smrću i završava se smrću, a između te dve tačke njegovi likovi pokušavaju da rade, vole, budu priznati i sačuvaju svoje mesto. Predstave nastaju, odnosi se menjaju, funkcije se nasleđuju. Pitanje šta je zapravo narodno pozorište, koje autorka postavlja nekoliko puta kroz čitavu knjigu, zato mi se činilo kao pitanje koje bi na kraju trebalo vratiti autorki, nakon svih značenja koja je institucija u romanu već dobila. „Narodno pozorište je moj debitantski roman“, odgovara najpre Šljivar, sa duhovitošću koja mi je tokom čitanja postala dobro poznata, pa dodaje „Narodno pozorište je institucija kulture od nacionalnog značaja, koja služi legitimaciji nacionalne države i njene ideologije i koja bi trebalo da pokušava da na sceni predstavlja narod, koji se zauzvrat, u delima kako klasičnim, tako i savremenim postavljenim na tu Veliku scenu i prepoznaje.“
Autor: Bojana Jovanović
Izvor: vogueadria.com
Foto: Dirk Skriba
