Tako različiti, a tako slični – prikaz romana „Vila na Dedinju“ Ivana Ivanjija
Jedan od glavnih junaka (ujedno i jedan od nekoliko pripovedača) romana „Vila na Dedinju“ počinje svoju priču prilično nesigurno, pa i samokritično, priznajući da ne zna kako bi se najbolje izrazio i kojim bi rečima najslikovitije dočarao ono što ima da kaže, ali pošto ne piše ručno nego kuca na računaru, posao mu je vidno olakšan, jer može da izbriše ono što mu se već u prvi mah ne dopadne kako je ispalo.
I baš kao što je pomenutom junaku iz novog dela Ivana Ivanjija bilo teško da adekvatno otpočne svoju ispovest, nije ništa lakše da se „Vila na Dedinju“ efektno predstavi u nekoliko rečenica, jer u pitanju je roman koji je sačinjen od tri različite priče, moglo bi se čak reći: od tri posebna romana, pa bi se ova knjiga ukratko mogla opisati kao trilogija, možda i kao omnibus, pa i kao svojevrsni triptihon. (Naravno da postoji mogućnost brisanja suvišnih termina i svođenja na jednu odrednicu, ali u ovom slučaju bolje je da ostanu sva tri, kako bi se videle i nedoumice u tačnom definisanju ovog romana.)
Mada su tri celine labavo povezane, uglavnom kroz jednu ili dve rečenice kojima se latentno najavljuje nova priča (filmskim jezikom rečeno, jedan deo romana ima svoj „cameo“ u drugom delu), svi se junaci, bez obzira na to kojoj priči pripadaju, uglavnom nose sa istim problemima i nedoumicama, svejedno da li ih tišti prošlost, sadašnjost ili budućnost, svejedno da li svoju sudbinu spoznaju u tajanstvenom sanatorijumu, dedinjskoj vili ili brodu nasred okeana.
Još nešto, veoma važno, javlja se kao obavezni motiv u svakom segmentu romana: bar po jedan lik je pripadnik srpske (ili srpsko-jevrejske) dijaspore, neretko i emigracije, ali je sudbinom i dalje čvrsto vezan za zemlju svog porekla, bilo rodbinskim, bilo duhovnim vezama, tako da sve priče neminovno imaju svoj rasplet u Srbiji, pa se pri kraju treće, slučajno ili ne, na istom mestu nađe nekoliko likova iz svake celine, premda ni tada između njih ne dolazi do bližeg upoznavanja, već kao da svako nastavlja svoju priču, iako bi jedni drugima sigurno imali mnogo toga da kažu i jedni od drugih mnogo toga da nauče.
U širokoj galeriji likova koje nudi „Vila na Dedinju“, bukvalno svaki čitalac može bez problema prepoznati i sebe i nekog iz svoje neposredne okoline, jer Ivan Ivanji je svojim junacima podario osobine običnih ljudi, naslikao je one karaktere koji se danas sreću na svakom koraku, izneo je pred čitaoce probleme i nesuglasice koji se javljaju između svakog roditelja i deteta, mada su u prvom planu redovno likovi koji, bez obzira na godine, ostaju nedozreli i neodlučni pred teškim odlukama koje život nameće, a takvi su očigledno zbog toga što su imali sve što drugi nisu dok im je nedostajalo upravo ono što drugi imaju. I to što su gotovo svi likovi nesrećni ili ne umeju da spoznaju sreću na pravi način – ni to nije ništa neobično, jer kako stoji u jednoj rečenici romana, izgleda da samo mrtvi nisu nesrećni.
Od instituta koji kao da je preslikan iz gotskih priča i u kome su se našli moderni junaci „Čarobnog brega“, preko hronike jedne kuće koja sama za sebe čini burnu srpsku istoriju, do pomorske avanture i porodične tajne kao iz filma „Noćni čuvar“, čitaoci će podjednako uživati u svakoj celini romana, pa iako može delovati čudno (u formalnom smislu) što likovi iz jednog segmenta nisu neposredno povezani sa likovima iz preostalih delova romana, ipak će svako vrlo brzo uvideti da jedan celovit roman lako mogu činiti i junaci koji se međusobno nikada nisu sreli, kojima čak ni sudbine nisu slične, ali suštinski proživljavaju podjednako teške trenutke i prolaze kroz sličnu vrstu katarze dok ne spoznaju svet na pravi način i hrabro se ne upuste u rešavanje problema koje su podsvesno izbegavali godinama.
Nemoguće je, najzad, ne zapaziti koliku je pažnju pisac posvetio aktuelnim temama kojim se bavio u svom novom romanu, a pritom treba istaći da nije lako utkati u fikciju najnovija naučna dostignuća i tajne jednog sporta koji nije toliko poznat širem auditorijumu – a da se umetničko delo ipak ne pretvori u suvoparnu teoriju i puko nabrajanje suvišnih informacija.
Autor: Dušan Milijić
I baš kao što je pomenutom junaku iz novog dela Ivana Ivanjija bilo teško da adekvatno otpočne svoju ispovest, nije ništa lakše da se „Vila na Dedinju“ efektno predstavi u nekoliko rečenica, jer u pitanju je roman koji je sačinjen od tri različite priče, moglo bi se čak reći: od tri posebna romana, pa bi se ova knjiga ukratko mogla opisati kao trilogija, možda i kao omnibus, pa i kao svojevrsni triptihon. (Naravno da postoji mogućnost brisanja suvišnih termina i svođenja na jednu odrednicu, ali u ovom slučaju bolje je da ostanu sva tri, kako bi se videle i nedoumice u tačnom definisanju ovog romana.)
Mada su tri celine labavo povezane, uglavnom kroz jednu ili dve rečenice kojima se latentno najavljuje nova priča (filmskim jezikom rečeno, jedan deo romana ima svoj „cameo“ u drugom delu), svi se junaci, bez obzira na to kojoj priči pripadaju, uglavnom nose sa istim problemima i nedoumicama, svejedno da li ih tišti prošlost, sadašnjost ili budućnost, svejedno da li svoju sudbinu spoznaju u tajanstvenom sanatorijumu, dedinjskoj vili ili brodu nasred okeana.
Još nešto, veoma važno, javlja se kao obavezni motiv u svakom segmentu romana: bar po jedan lik je pripadnik srpske (ili srpsko-jevrejske) dijaspore, neretko i emigracije, ali je sudbinom i dalje čvrsto vezan za zemlju svog porekla, bilo rodbinskim, bilo duhovnim vezama, tako da sve priče neminovno imaju svoj rasplet u Srbiji, pa se pri kraju treće, slučajno ili ne, na istom mestu nađe nekoliko likova iz svake celine, premda ni tada između njih ne dolazi do bližeg upoznavanja, već kao da svako nastavlja svoju priču, iako bi jedni drugima sigurno imali mnogo toga da kažu i jedni od drugih mnogo toga da nauče.
U širokoj galeriji likova koje nudi „Vila na Dedinju“, bukvalno svaki čitalac može bez problema prepoznati i sebe i nekog iz svoje neposredne okoline, jer Ivan Ivanji je svojim junacima podario osobine običnih ljudi, naslikao je one karaktere koji se danas sreću na svakom koraku, izneo je pred čitaoce probleme i nesuglasice koji se javljaju između svakog roditelja i deteta, mada su u prvom planu redovno likovi koji, bez obzira na godine, ostaju nedozreli i neodlučni pred teškim odlukama koje život nameće, a takvi su očigledno zbog toga što su imali sve što drugi nisu dok im je nedostajalo upravo ono što drugi imaju. I to što su gotovo svi likovi nesrećni ili ne umeju da spoznaju sreću na pravi način – ni to nije ništa neobično, jer kako stoji u jednoj rečenici romana, izgleda da samo mrtvi nisu nesrećni.
Od instituta koji kao da je preslikan iz gotskih priča i u kome su se našli moderni junaci „Čarobnog brega“, preko hronike jedne kuće koja sama za sebe čini burnu srpsku istoriju, do pomorske avanture i porodične tajne kao iz filma „Noćni čuvar“, čitaoci će podjednako uživati u svakoj celini romana, pa iako može delovati čudno (u formalnom smislu) što likovi iz jednog segmenta nisu neposredno povezani sa likovima iz preostalih delova romana, ipak će svako vrlo brzo uvideti da jedan celovit roman lako mogu činiti i junaci koji se međusobno nikada nisu sreli, kojima čak ni sudbine nisu slične, ali suštinski proživljavaju podjednako teške trenutke i prolaze kroz sličnu vrstu katarze dok ne spoznaju svet na pravi način i hrabro se ne upuste u rešavanje problema koje su podsvesno izbegavali godinama.
Nemoguće je, najzad, ne zapaziti koliku je pažnju pisac posvetio aktuelnim temama kojim se bavio u svom novom romanu, a pritom treba istaći da nije lako utkati u fikciju najnovija naučna dostignuća i tajne jednog sporta koji nije toliko poznat širem auditorijumu – a da se umetničko delo ipak ne pretvori u suvoparnu teoriju i puko nabrajanje suvišnih informacija.
Autor: Dušan Milijić
