Takis Virger: Isceljujuća moć umetnosti
Sa piscem Takisom Virgerom razgovarali smo o bestseler romanu „Za Polinu“, muzikom prožetom delu o čežnji, gubitku i ponovnom nalaženju, ali i o tome šta Dostojevski, Šopen i Teri Klark imaju sa junacima ove knjige.
Pravo čitalačko uživanje, ljubavna priča koja opčinjava – tako bi se ukratko mogao opisati Špiglov bestseler roman „Za Polinu“ Takisa Virgera, pisca i istraživačkog novinara, koji je kao ratni reporter izveštavao iz kriznih područja poput Avganistana, Libije, Ukrajine i Bliskog istoka, a za svoj rad dobio je više značajnih novinarskih priznanja. U romanu „Za Polinu“ upoznajemo Hanesa i osećanja prema Polini koja ne mogu da se izgovore. Da bi pokazao svoju ljubav, čudesno nadareni dečak komponuje melodiju koja dodiruje najnežnije strune Polinine duše, jer ta melodija postaje sama Polina: njena nežnost, njene tajne, njen neuhvatljivi svet. A onda, u jednom udarcu sudbine, sve nestaje: njegova majka umire, muzika u njemu utihne, a Polina nestaje iz njegovog života.
Frici Prager, Hanesova majka, iznenađenje je za naš svet, sazdan od materije očekivanog i već doživljenog. Od prve rečenice sve što radi, kao da životu poručuje da mu ne duguje ništa, već život mora dokazati da ju je vredan, i toliko je brža da ne može da ide ukorak s njom. Kakva je Frici i kako se izborila za mesto u Vašem romanu „Za Polinu“?
Hanesova majka je žena snažne volje i nekonvencionalnog duha, koja uprkos svim preprekama odlučuje da sama odgaja svoje dete. Ona je oličenje odlučnosti i energije i podseća me na moju majku.
Kako je Hajnrih Hildebrand, mizantrop i staro gunđalo iz Donjosaksonske kotline, ušao u svetove Frici i njenog sina Hanesa?
Zapravo, Hajnrih nije imao izbora. Frici se jednostavno uselila kod njega. Iako se on u početku čini kao osobeni mizantrop koji bi najradije da ga ceo svet ostavi na miru, ovo improvizovano zajedničko domaćinstvo brzo razbija njegovu čvrstu ljušturu. On postaje oslonac i stub snage i ženama i deci, te u velikoj meri oblikuje Hanesovo odrastanje. Podseća me na mog oca.
Kako se Polina obrela u Hajnrihovoj vili iz 19. veka? Na koji način mu je otopila srce? Koliko je Dostojevski pomogao u tome?
Polina je Hajnrihu otopila srce svojom otvorenom, živahnom i bezbrižnom prirodom, Polina predstavlja savršenu protivtežu zatvorenom Hajnrihu i zamišljenom, mračnom Hanesu. Ona Hajnrihu postaje poput usvojene ćerke. Dostojevski ovde pruža književni temelj: dubinsko istraživanje ljudske duše, patnje i iskupljenja ogleda se u melanholičnoj, ali sudbinskoj vezi koju dele stanovnici ove stare vile.
Šopenov Prvi klavirski koncert uvodi Hanesa Pragera na podijum. On kao da samo zatvorenih očiju vidi svet pred sobom i, od prvog susreta sa klavirom, potpuno je prožet muzikom. Ostavlja li mu ona izbor? Kakva je Polina, s druge strane?
Muzika potpuno obuzima Hanesa. Kada sedne za klavir zatvorenih očiju, on se stapa sa notama. Polina je, s druge strane, oličenje života izvan dirki: otvorena, pristupačna i puna čežnje. Ona postaje Hanesov najvažniji izvor inspiracije, za koju čudesno nadareni dečak komponuje melodiju u kojoj su sadržane sve njene želje i snovi.
Transporte forte, transportno preduzeće iz Hamburga koje prenosi klavire, ima svog najboljeg radnika u Bošu, čoveku preplanulog lica i razmera industrijskog frižidera, za koga šef kaže da je poput džeza. Kako sarađuju klasična preciznost oličena u Hanesu i džez improvizacija čiji je Boš sledbenik?
Ova dva suprotstavljena sveta, rekao bih, dopunjuju jedan drugi. Nakon teške tragedije Hanes prestaje da svira klavir i tone u emocionalnu prazninu, oslanjajući se na matematičku, tešku logiku premeštanja klavira. Njegov kolega Boš – građen kao frižider i od njihovog šefa opisan kao da je „kao džez“ – vraća neophodnu improvizaciju i životnu snagu u Hanesovu krutu tugu.
Među nosačima je i Hanes, Bošova potpuna fizička suprotnost. Kada je život izgubio ritam, otišao je od muzike. Međutim, nije joj daleko odmakao. Zašto je nosio klavire? Šta su oni značili za njegov kosmos i san o harmoniji?
Nakon gubitka majke Hanes je progonjen dubokim osećajem krivice preživelog; veruje da više nema pravo na blag i lep život, niti na muziku. Rad u Transporte forte omogućava mu da ostane fizički blizu instrumenata a da zapravo ne mora da svira. Klaviri predstavljaju bukvalno težinu koju nosi sa sobom, ali istovremeno služe kao njegovo jedino tiho sidro ka velikoj ljubavi i izgubljenom osećaju harmonije.
„Muzika postoji sama za sebe. Njoj ništa nije potrebno. To je čini dragocenom.“ Kakav cilj je Hanes zaboravio, a podsetila ga je jedna meka stoličica za klavir? Kako bi se rečima mogla opisati Polinina melodija?
Hanes je zaboravio da muzika nije tehnički cilj sam po sebi niti puko izražavanje bola, već posuda za ljubav, nadu i utehu. Rečju, Polinina melodija može se opisati kao „kompozicija čistog čežnjivog osećanja“ – ona je tiha, dirljiva, puna svetlosti i jedino sredstvo dovoljno snažno da probije zidove građene godinama tišine.
Vi ste kao ratni reporter izveštavali iz Avganistana, Libije, Ukrajine i Bliskog istoka, prošli ste kroz kišu metaka, videli niskost ljudskog bića, a ipak, umesto o oružju, mirisu baruta, marševima, vojnoj taktici, pišete o ljubavi, snazi muzike, nadi, čežnji, sposobnosti da oprostimo drugima i sebi. Koliko je teško naći zrake svetlosti u pomrčini i pisati o njima?
To je svesna, iako teška odluka. Nakon što sam bio svedok najmračnijih strana ljudskosti, pucnjave i razaranja, u meni se javlja hitna potreba da pišem o njihovoj suprotnosti: o oproštaju, ljubavi i isceljujućoj moći umetnosti. Pronalaženje tih zraka svetlosti u fikciji za mene predstavlja oblik prerade iskustva.
Koje džez muzičare preporučujete da se slušaju uz Vašu knjigu? Da li, osim Klarka Terija, još neko može doći u obzir?
Uz nežan, narativni ton Klarka Terija, savršeno se uklapaju velikani klasičnog, improvizovanog džeza – poput Majlsa Dejvisa (posebno albumi kao što je Kind of Blue). Njihova muzika mi, po mom osećaju, odražava karakter Boša i sirovi, ali duboko iskreni ritam hamburških nosača klavira.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 67
Foto: Philipp Keel
