Tajne pisaca – Ivan Tokin: Priče o svima nama

Zašto voli priče bez razrešenja i zaključivanja i kako u novoj zbirci kratke proze „Prvi izlaz za Rozarito“ u korist dobre radnje menja mesta zapletima i raspletima, otkriva nam hit pisac Ivan Tokin.

Zbirka kratke proze „Prvi izlaz za Rozarito“ nosi ime jedne od priča, one kojom se otvara. Bio sam ubeđen da će se zvati „Supersimetrija“, što mi se slagalo uz nazive prethodne dve zbirke – „Molekuli“ i „M2 Multiverzum“. Međutim, nisam mogao da nađem razlog za taj naziv, pa sam napisao priču pod naslovom Supersimetrija. Dok sam je dovodio do finalne verzije, inficirala me je jednom rečenicom, i ja sam se posle dva dana razboleo od bolesti pod nazivom – novi roman. Tokom dva dana inkubacije u meni se stvorila scena sa dva lika i čuo sam ritam na kome roman treba da stoji. To i ništa više. Onda sam priču Supersimetrija obrisao, jer je svoj posao obavila tom jednom rečenicom, zbirka je dobila ime koje joj prirodno pristaje, a ja sam uradio ono što sam morao – napisao sam roman koji izlazi u oktobru.

Kratku prozu u zbirci nekad zovem tekstovi, mada je tekst i uputstvo za veš-mašinu. Nekad ih zovem priče, jer u svakoj se nešto dešava, imaju radnju, imaju likove, imaju zaplet i rasplet. Ako neko ne zna da li da krene, na sever, u Malibu, ili na jug, u Rozarito, to je što se mene tiče zaplet, čak i ako taj zaplet dobije svoj rasplet u sledećoj rečenici. Ako nizom naizgled nevažnih događaja stignemo do kraja ove priče, a tamo nas sačeka paradoks koji prvo moramo da ugledamo, onda imamo prava da se zapitamo da li je u stvari to rasplet, a odluka da se krene na jug je u stvari bila zaplet. A onda će nam se sve pomešati, zaplet i rasplet će nam skakati sa mesta na mesto u priči i svugde će dobro stajati, dok se ne umorimo i zagledamo se u kraj i vidimo da s takvim krajem ništa ne može biti raspleteno, ako se ne nastavi u nama, a onda su mogućnosti beskrajne.

Upravo je to način na koji volim da se završavaju priče, ne samo moje. Bez razrešenja, bez zaključivanja, mada često i sam to radim, jer nije čovek uvek u stanju da napiše priču bez razrešenja, a sa svim neophodnim elementima. Završene priče, zaokružene celine onemogućavaju iskustvu da traje, pisac koristi poziciju da njegova bude poslednja, a ja mislim da postoje priče kojima nije potrebna ničija poslednja, da njihov tok treba da se nastavi tamo gde je i oživeo – u čitaocima.

Priče u ovoj zbirci nastajale su u periodu od 2018. do 2025. godine. Redosled kojim se pojavljuju je skoro nasumičan, tako da će čitalac verovatno primetiti i razlike u stilu, temama i načinima na koje su obrađene, jer razmak između dve susedne priče može biti i sedam godina.

Pišem o onome što vidim. Ne delim teme na male i velike, ne delim ih uopšte, mislim da postoji samo život. Često pišem o svakodnevnom životu, jer njega najviše ima. On nekad traži da ga opišem doslovno, a nekad me uhvati i odnese na mesta za koja nisam znao da postoje.

Ne trudim se da čitaocima prenesem poruku, ja im prenosim šta se desilo, ili izmislim istinu, ali tako da ona bude tačna, da bude baš onako kako se stvarno desilo.

Autor: Ivan Tokin

Izvor: časopis Bukmarker, br. 62