Svet opstaje na novcu i zluradosti: pisac Igor Marojević o našim zabludama i senzacijama
Pre tri godine Igor Marojević je romanom „Beograđanke“ hirurški secirao naravi i sudbine žena prestonice - devojke, žene, prijateljice, majke i ljubavnice.
Nedavno je u Laguni promovisana njegova nova knjiga „Prave Beograđanke“ u kojoj, kako i naslov sugeriše, nemilosrdno izvrće samoljubivu sliku o sopstvenom dostojanstvu, damstvu, ali i muževnosti Beograđanki. Pomalo i Beograđana.
„Ljudi se plaše i egzistenciju rešavaju u političkim partijama. Prodaju se za nadu i pojedinac gubi značaj. Žene su snažnije i dinamičnije, dok su muškarci ekonomski poraženi. Vlada prevelika anksioznost jer brinemo šta misle ljudi koji ne misle“, kaže Marojević.
Šta bi bila istinska beogradska dama 21. veka?
Nudim nekoliko mogućih odgovora na ta pitanja kroz radnju romana i ženske likove. Svaka od njih zastupa istinsku beogradsku damu, a razlika između prave Beograđanke i Beograđanke je kao razlika između diplomiranog inženjera i inženjera. Među ovim istinskim u mom romanu ima i štreberki i ambicioznih devojaka sklonih riziku i poslovno uspešnih žena, ali i onih negativnih, koje pod damstvom podrazumevaju minimum dostojanstva uz ličnu svest da je život pakao i da treba propadati što ponosnije.
Da li je „prava Beograđanka“ kompliment?
Zavisi od toga da li čitalac ironično može da posmatra događaje iz knjige.
Likovi u knjizi su izgubili duhovnu dimenziju. Gde je nestala ona urođena slovenska radoznalost?
Ne znam da li tako nešto postoji kao sindrom. Mi volimo da mislimo da je to tako, međutim, mislim da brkamo neke predstave o sebi.
Kakvi smo zaista?
Ne bih više govorio o sindromu nečega čiji su sastavni delovi sasvim razjedinjeni i različiti. Razne crkve su zaposele te narode, sve tri hrišćanske regularne, jezici se udaljili, interesi govornika često sukobili, na neke od njih znatno su više uticali američki i germanski sindromi nego ruska ili ma koja slovenskobratska kultura.
Smrt je odavno fešta i karneval. Ima li suštine iza savremenog spektakla?
Smrt je OK, karneval još bolji, ali ovo orgijanje sa smrću po srpskim medijima je jadno i užasno, imamo najgore medije, čak i u regionu. S posebnim zadovoljstvom sam u romanu opisao kako medijska razuzdanost i neodgovornost mogu da dovedu do lokalnog rata. Ako pod svim tim ili pod nečim sličnim podrazumevamo savremeni spektakl, suština jeste u razmeni novca i zluradosti, koja je odavno jedina duhovna hrana dobrog dela naših sunarodnika, po pravilu izludelih od sreće kad u nekom mediju vide da je nekom opisanom nesrećniku gore no njima, pa maštovita crna hronika, pa umrlice... Dosta zla potiče odozdo.
Kako se u današnje brzo, digitalno i „senzacionalno“ vreme očovečiti?
Mentalnom glađu koja se ravnomerno utoljuje kao, ipak, kod pojedinih likova, na primer glavnog junaka Petra Belana. Upućivanjem individualaca jednih na druge. Korišćenjem najboljeg što digitalizacija nudi, vezanog pre svega za obrazovanje, i ignorisanjem nuspojava. Subverzijom mejnstrima. Oslobađanjem straha. Mnogo toga je potrebno, ali nije nemoguće.
Autor: Aleksandra Malušev
Izvor: republika.rs
Nedavno je u Laguni promovisana njegova nova knjiga „Prave Beograđanke“ u kojoj, kako i naslov sugeriše, nemilosrdno izvrće samoljubivu sliku o sopstvenom dostojanstvu, damstvu, ali i muževnosti Beograđanki. Pomalo i Beograđana.
„Ljudi se plaše i egzistenciju rešavaju u političkim partijama. Prodaju se za nadu i pojedinac gubi značaj. Žene su snažnije i dinamičnije, dok su muškarci ekonomski poraženi. Vlada prevelika anksioznost jer brinemo šta misle ljudi koji ne misle“, kaže Marojević.
Šta bi bila istinska beogradska dama 21. veka?
Nudim nekoliko mogućih odgovora na ta pitanja kroz radnju romana i ženske likove. Svaka od njih zastupa istinsku beogradsku damu, a razlika između prave Beograđanke i Beograđanke je kao razlika između diplomiranog inženjera i inženjera. Među ovim istinskim u mom romanu ima i štreberki i ambicioznih devojaka sklonih riziku i poslovno uspešnih žena, ali i onih negativnih, koje pod damstvom podrazumevaju minimum dostojanstva uz ličnu svest da je život pakao i da treba propadati što ponosnije.
Da li je „prava Beograđanka“ kompliment?
Zavisi od toga da li čitalac ironično može da posmatra događaje iz knjige.
Likovi u knjizi su izgubili duhovnu dimenziju. Gde je nestala ona urođena slovenska radoznalost?
Ne znam da li tako nešto postoji kao sindrom. Mi volimo da mislimo da je to tako, međutim, mislim da brkamo neke predstave o sebi.
Kakvi smo zaista?
Ne bih više govorio o sindromu nečega čiji su sastavni delovi sasvim razjedinjeni i različiti. Razne crkve su zaposele te narode, sve tri hrišćanske regularne, jezici se udaljili, interesi govornika često sukobili, na neke od njih znatno su više uticali američki i germanski sindromi nego ruska ili ma koja slovenskobratska kultura.
Smrt je odavno fešta i karneval. Ima li suštine iza savremenog spektakla?
Smrt je OK, karneval još bolji, ali ovo orgijanje sa smrću po srpskim medijima je jadno i užasno, imamo najgore medije, čak i u regionu. S posebnim zadovoljstvom sam u romanu opisao kako medijska razuzdanost i neodgovornost mogu da dovedu do lokalnog rata. Ako pod svim tim ili pod nečim sličnim podrazumevamo savremeni spektakl, suština jeste u razmeni novca i zluradosti, koja je odavno jedina duhovna hrana dobrog dela naših sunarodnika, po pravilu izludelih od sreće kad u nekom mediju vide da je nekom opisanom nesrećniku gore no njima, pa maštovita crna hronika, pa umrlice... Dosta zla potiče odozdo.
Kako se u današnje brzo, digitalno i „senzacionalno“ vreme očovečiti?
Mentalnom glađu koja se ravnomerno utoljuje kao, ipak, kod pojedinih likova, na primer glavnog junaka Petra Belana. Upućivanjem individualaca jednih na druge. Korišćenjem najboljeg što digitalizacija nudi, vezanog pre svega za obrazovanje, i ignorisanjem nuspojava. Subverzijom mejnstrima. Oslobađanjem straha. Mnogo toga je potrebno, ali nije nemoguće.
Autor: Aleksandra Malušev
Izvor: republika.rs
