Prikaz knjige „SFRJ za ponavljače“: Polufalsifikovani književno-komemorativni podsetnik na vremena brozna
Ako mogu Britanci da objave kratke istorije svih mogućih i nemogućih krajeva sveta, zašto ne bismo imali i mi jedan sažeti, ljupko-zbrčkani, priručnik o bivšoj nam domovini koja se ponosito širila od Vardara pa do Triglava, od Bačke pa do Jadrana? Još ako je napisan pomalo otkačeno kao što je to uradio „samozvani kustos privatnog muzeja Jugoslavije“ Dejan Novačić u taze izdatoj knjizi „SFRJ za ponavljače“, sreći i uživanciji nigde kraja!
Mešajući setu s (ne)ozbiljnom dozom humora, ironije, laganja, preterivanja, ujdurme i šale, Dejan nam donosi zgodan zbornik toplih (i manje toplih) uspomena na zemlju koje više nema, iako i dalje uporno ne napušta naša sećanja, te nas redovito i dalje ispunjava nostalgijom (ili jezom, zavisi već od životnog iskustva). Dakle, pionirske šapke na glave i marame oko vrata, jer krećemo unazad u doba radnih akcija, sletova i štafeta, vegete, kokte i letovanja na Braču i Hvaru. Kao što Dubravka Ugrešić kaže u svom predgovoru – „ima u Novačićevom leksikonu malo falsificiranja, obojen je ironijom i veselim pretjerivanjem“, ali sve je to zakonito i dopušteno jer „autor je samoproglašeni kurator u svome privatnome muzeju“, te mu se prosto može! U navali novokomponovanih i novokorumpiranih političara koji nam kroje svet, valja se sa šalom i nežnošću prisetiti bezbrižnijih vremena!
Od opštenarodnog straha od promaje, fikusa koji se gaji i uspeva po svim dnevnim sobama i kancelarijama prekrasno se slažući s goblenima kojima su stari Jugosloveni ukrašavali svoje izbe i nastambe, i vučka koji je kao mešavina Mikija Mausa i domaćeg kurjaka glavni predstavnik jugoslovenske faune, doći ćemo, razume se, i do druga Broza, svojevoljnog stvoritelja i praoca Jugoslavije i poslednjeg akcionog heroja među državnicima 20. veka. Onog što je Staljinu rekao ne, pio viski s Čerčilom i Jovanki kupovao kostimiće i turbane, i imao ličnog kaskadera po imenu Ričard Barton.
Prisetićemo se i da su najbrojnija nacija u Jugi bili seljaci, uglavnom naseljeni u gradskim sredinama, s najvećom koncentracijom u društvenim preduzećima i partijskim komitetima. A tu je, dakako, i Savez sindikata, humanitarna udruga koja je narodu velikodušno delila svakojaku robu za džabe, od kiselih krastavčića do ambasador ćebadi i polutkica. I bonova za ishranu po menzama i kantinama. A prisetićemo se i najpoznatijih jugoslovenskih tamanitelja Švaba i fašista Bate Živojinovića (ovenčanog svakolikom slavom i u prijateljskoj nam Kini) i Borisa Dvornika. Gde su sad kad nam opet trebaju?
Nakon što obnovimo znanje o krdžama kojima su naši stari voleli da truju pluća i širu okolinu (sopstvenu decu ponajviše), osvrnućemo se i na rudara čiji je lik krasio novčanicu od deset dinara, ali i čuvene stoćke za koju su sitna dečica mogla da pazare Životinjsko carstvo, Kiki bombone, Politikin zabavnik i još pride i kapisle za pištolj! A možda i žvake cigare koje bi danas iz očiglednih razloga bile zabranjene! Naši stari nisu bili toliko dušebrižni kao mi danas.
Dobićemo i kratak pregled svega što se čitalo i na televiziji gledalo, od sporta do Fahrete, pa ćemo potom u sećanje vratiti i regale (neobično smelu kombinaciju šupe i izložbenog prostora). Zavirićemo i u jugoslovenske ormane da vidimo šta se nosilo (šuškavci i leviske iz Trsta, sedišta svetskog glamura), a, bogme, i u krevet (da vidimo kako su se Jugosloveni seksali, a, vala, jesu i uzduž i popreko), i na kraju, razume se, i u tanjir (gde, naslućujete već i očekujete, nećemo izbeći osvrt na dobar, mastan burek i, jakako, srpski Mekdonalds – viršle iz crvenog kioska)! Bar se nekad dobro jelo baš!
Autor: Miroslav Bašić Palković
