Sveska kao ogledalo
Jelena je novinarka nezavisnog nedeljnika, njen muž Boris je scenarista, imaju Lenkicu (4,5). S njima živi i i Milen, Jelenin brat po ocu.
To su glavni junaci novog romana Sonje Ćirić „Glasovi Žute sveske“.
I ništa ne bi bilo čudno da autorka nije novinarka, urednica nezavisnog nedeljnika Vreme, pa tu počinje zanimanje o autobiografskim momentima njenog drugog romana za odrasle, budući je do sada objavila još četiri namenjena tinejdžerima.
Taj par o kojem piše Sonja Ćirić, živi zajedno u braku, a zapravo ne priznaju da su sami. U jednoj od beskonačnih rasprava uzajamnog prebacivanja, njihov dijalog ih sigurno smešta u krug uzjamanog optuživanja i nerazumevanja:
- Neću da se odreknem lepog! Nas! Da sam birala, ne bih bolji život izabrala! Meni je bio najbolji! Zašto da odustanem? Da sve to poreknem? Gubitnik! Kao gubitnik bih se osećala!
- A šta si sad? Dobitnik? Šta si dobila? Dobila si laž?
- Nije laž! Neću da prihvatim da si ti jednog jutra ustao i shvatio da smo mi pogrešni! Neću!
Priča autorke jasno oslikava migraciju dvoje ljudi iz sopstvenog života. Kad moraš da odeš iz života koji si odabrao, godinama ga gradio, i u kome ti je bilo najlepše na svetu, zato što u njemu više nema mesta za tebe. Boris je odlučio da ne pristane na tu promenu a Jelena nije htela da je prizna.
Žuta sveska je jedna od dve sveske sa žutim koricama koje je napravio Boris, i onu sa cvetićem u uglu poklonio Jeleni da u nju beleži samo srećne sate. I tu se nalazi ono što je prethodilo Jeleninoj i Borisovoj samoći. Ta sveska je Jelenino i Borisovo ogledalo.
„Glasovi Žute sveske“ su pisani u monologu i dijalogu. Pripovedanja nema, i jedina forma naracije u knjizi su kratke didaskalije – delovi scenarija koji Boris piše o njima. Autorka se oslanja na činjenicu da je u ovo vreme vizuelnog, pripovedanje suvišno. Ona želi da čitaocu sve pokaže, i događaj i emocija, a ne da mu se opisuje šta treba da vidi i oseti. Zato se knjiga lako i brzo čita.
Prethodni roman Sonje Ćirić „Neću da mislim na Prag“ (Laguna) dobio četiri nagrade, pa i „Zabavnikovu“, najveću koja se dodeljuje za književnost za decu.
Autor: Radmila Stanković
Izvor: NIN
