„Stručnjak za ljubomoru“ iz pera literarnog stručnjaka Nesbea
U zbirci priča gde maltene nijedna reč nije slučajna, teško bi se kao slučajnost moglo uzeti i to što je broj priča jednak mitskom broju sedam.
A sigurno nije slučajno ni to što je jedna od priča nazvana „Preko reda“, jer je uobičajeni i očekivani red zbirke priča korigovan već na samom početku.
Mada to nije strogo pravilo niti je igde propisano da tako mora biti, ipak bi čitalac, pre nego što otvori zbirku, očekivao da prvo naiđe na onu priču čiji je naziv stavljen na korice i samim tim iskorišćen kao naslov cele knjige; eventualno bi se moglo naslutiti da, ako naslovna priča nije prva po redu, a ono da je na poslednjem mestu, kao svojevrsni zaključak zbirke.
Ju Nesbe je, međutim, odabrao da priču „Stručnjak za ljubomoru“, čiji je naziv preneo na naslovnu stranu zbirke, stavi na drugo mesto, iza priče „London“, koja je znatno kraća od naslovne priče, ali umnogome ostavlja jači utisak, pa je možda stoga i došla na prvo mesto, ne bi li već na samom početku privukla pažnju i, kao izvesna garancija za napetost i neočekivane obrte, naterala čitaoca da ne ispušta knjigu iz ruke sve dok ne pročita poslednju rečenicu sedme priče.
U želji da prodre u duševne nemire svojih likova i da detaljno dočara njihove pishološke profile, Nesbe je većinu priča ispripovedao u prvom licu, ali i kad je odabrao treće lice, kao što je slučaj sa pričom „Od“, opet je uspeo da čitaocima približi unutrašnji svet glavnog lika i da radnju predstavi prvenstveno iz njegovog ugla, čak i onda kad sâm lik ne bi trebalo da je fizički prisutan (što ipak ne znači da nije prisutan – ali, svako dalje razmatranje vodilo bi u prerano otkrivanje raspleta).
Broj priča svakako može da asocira i na broj smrtnih grehova, naročito ako se ljubomora ne shvati samo na ljubavnom planu, nego se uopšteno protumači kao zavist, a kako se ovaj greh najčešće povezuje sa gordošću kao još jednim smrtnim grehom, time se još jasnije sagledava kontekst Nesbeove zbirke, jer likovi u pričama neretko nastupaju uživljavajući se u ulogu svemoćnog i gordog Boga, i to starozavetnog Boga osvetnika, pa idu toliko daleko da čine i najteže zločine ubeđeni da upravo na taj način zadovoljavaju pravdu.
A da li prevareni imaju pravo da sude onima koji su ih prevarili, da li uvređeni imaju pravo da sude onima koji su ih uvredili, da li oni što su sami krenuli u smrt mogu da okrive one koji su im na tom putu samo pomogli – takve etičke dileme ostavljene su čitaocima da o njima sude, ali pre nego što donesu bilo kakav zaključak, treba svaku priču do kraja da pročitaju, jer neretko se u poslednjoj rečenici krije ne samo rešenje misterioznog zapleta, nego i razlog zbog kojeg je pisac odabrao da putem baš takvog zapleta iznese poentu.
Sa druge strane, u svetu gde je čovek došao dotle da svojevoljno stane ispred metka koji će ga ubiti, u društvu gde je bitnija spoljašnja forma od unutrašnje suštine (tako je i u priči „Preko reda“ najbitnije ono što se na kameri vidi, dok je ton isključen), u brakovima gde je jedan supružnik prinuđen ne samo da preuzme ulogu detektiva nego i ulogu izvršioca pravde, u kulturnom ambijentu kome je jedina senzacija to što se izbegava bilo kakva senzacija – postalo je relativno šta je pravda a šta je osveta, šta je ubistvo a šta je samoubistvo, šta je red a šta je preko reda, šta je đubre a šta je čisto.
Pažnju će sigurno privući i sâm naslov zbirke, jer ako se ljubomora shvati kao jedan od smrtnih grehova, postavlja se pitanje kakve su to kvalifikacije potrebne i kakva je to radna biografija na osnovu koje se stiče titula stručnjaka za ljubomoru – ali, i ta će se misterija razotkriti pažljivim čitanjem, pri čemu ne treba prenebregnuti nijednu reč, baš kao u detektivskim pričama.
I upravo spajajući psihologiju sa kriminalistikom, Nesbe se još jednom pokazuje ne samo kao norveški i skandinavski, nego i kao evropski i svetski majstor pripovedne proze, uspevajući (poput dvojice reditelja spomenutih u priči „Od“) da napravi umetnost koju će (u najboljem smilsu tog pojma) obožavati mase.
Autor: Dušan Milijić
A sigurno nije slučajno ni to što je jedna od priča nazvana „Preko reda“, jer je uobičajeni i očekivani red zbirke priča korigovan već na samom početku.
Mada to nije strogo pravilo niti je igde propisano da tako mora biti, ipak bi čitalac, pre nego što otvori zbirku, očekivao da prvo naiđe na onu priču čiji je naziv stavljen na korice i samim tim iskorišćen kao naslov cele knjige; eventualno bi se moglo naslutiti da, ako naslovna priča nije prva po redu, a ono da je na poslednjem mestu, kao svojevrsni zaključak zbirke.
Ju Nesbe je, međutim, odabrao da priču „Stručnjak za ljubomoru“, čiji je naziv preneo na naslovnu stranu zbirke, stavi na drugo mesto, iza priče „London“, koja je znatno kraća od naslovne priče, ali umnogome ostavlja jači utisak, pa je možda stoga i došla na prvo mesto, ne bi li već na samom početku privukla pažnju i, kao izvesna garancija za napetost i neočekivane obrte, naterala čitaoca da ne ispušta knjigu iz ruke sve dok ne pročita poslednju rečenicu sedme priče.
U želji da prodre u duševne nemire svojih likova i da detaljno dočara njihove pishološke profile, Nesbe je većinu priča ispripovedao u prvom licu, ali i kad je odabrao treće lice, kao što je slučaj sa pričom „Od“, opet je uspeo da čitaocima približi unutrašnji svet glavnog lika i da radnju predstavi prvenstveno iz njegovog ugla, čak i onda kad sâm lik ne bi trebalo da je fizički prisutan (što ipak ne znači da nije prisutan – ali, svako dalje razmatranje vodilo bi u prerano otkrivanje raspleta).
Broj priča svakako može da asocira i na broj smrtnih grehova, naročito ako se ljubomora ne shvati samo na ljubavnom planu, nego se uopšteno protumači kao zavist, a kako se ovaj greh najčešće povezuje sa gordošću kao još jednim smrtnim grehom, time se još jasnije sagledava kontekst Nesbeove zbirke, jer likovi u pričama neretko nastupaju uživljavajući se u ulogu svemoćnog i gordog Boga, i to starozavetnog Boga osvetnika, pa idu toliko daleko da čine i najteže zločine ubeđeni da upravo na taj način zadovoljavaju pravdu.
A da li prevareni imaju pravo da sude onima koji su ih prevarili, da li uvređeni imaju pravo da sude onima koji su ih uvredili, da li oni što su sami krenuli u smrt mogu da okrive one koji su im na tom putu samo pomogli – takve etičke dileme ostavljene su čitaocima da o njima sude, ali pre nego što donesu bilo kakav zaključak, treba svaku priču do kraja da pročitaju, jer neretko se u poslednjoj rečenici krije ne samo rešenje misterioznog zapleta, nego i razlog zbog kojeg je pisac odabrao da putem baš takvog zapleta iznese poentu.
Sa druge strane, u svetu gde je čovek došao dotle da svojevoljno stane ispred metka koji će ga ubiti, u društvu gde je bitnija spoljašnja forma od unutrašnje suštine (tako je i u priči „Preko reda“ najbitnije ono što se na kameri vidi, dok je ton isključen), u brakovima gde je jedan supružnik prinuđen ne samo da preuzme ulogu detektiva nego i ulogu izvršioca pravde, u kulturnom ambijentu kome je jedina senzacija to što se izbegava bilo kakva senzacija – postalo je relativno šta je pravda a šta je osveta, šta je ubistvo a šta je samoubistvo, šta je red a šta je preko reda, šta je đubre a šta je čisto.
Pažnju će sigurno privući i sâm naslov zbirke, jer ako se ljubomora shvati kao jedan od smrtnih grehova, postavlja se pitanje kakve su to kvalifikacije potrebne i kakva je to radna biografija na osnovu koje se stiče titula stručnjaka za ljubomoru – ali, i ta će se misterija razotkriti pažljivim čitanjem, pri čemu ne treba prenebregnuti nijednu reč, baš kao u detektivskim pričama.
I upravo spajajući psihologiju sa kriminalistikom, Nesbe se još jednom pokazuje ne samo kao norveški i skandinavski, nego i kao evropski i svetski majstor pripovedne proze, uspevajući (poput dvojice reditelja spomenutih u priči „Od“) da napravi umetnost koju će (u najboljem smilsu tog pojma) obožavati mase.
Autor: Dušan Milijić
