„Ne bojim se letenja. Šanse da prosečan putnik strada u padu aviona na redovnom letu iznose jedan prema milion. Drugim rečima: osam puta je verovatnije da u avionu umreš od infrakta.“

Ovim rečima počinje prva priča u novoj knjizi Jua Nesbea „Stručnjak za ljubomoru i druge priče“.

Početak je karakterističan za svih sedam priča različite dužine, koje ujedno predstavljaju i svojevrsno izlaganje zanimljivih činjenica i nepotrebnog znanja, poput pomenute šanse da umrete na sedištu aviona. Nesbe voli da čitaoce upoznaje sa različitim činjenicama, bile one trivijalne ili ne. S druge strane, na taj način se maskira zlosutna atomsfera ovakvog početka.

Nije mi bilo potrebno da pročitam mnogo strana u prvoj priči koja se zove „London“ pre no što sam, sa izvesnom radošću i ne malim očekivanjem pomislio na Roalda Dala.

Mnogi čitaoci su verovatno upoznati sa podatkom da Roald Dal nije pisao samo fantastičnu literaturu za decu već da je tokom karijere zahvatio i širok opseg priča za odrasle koje su često objavljivane u američkim magazinima kao što je Njujorker. One su znale da budu jezive, ponekad duhovite, a često se o njima govorilo kao drskim do te mere da ih je uredništvo Njujorkera odbijalo na „moralnoj osnovi“. Tih priča je bilo toliko da bi one najverovatnije sačinile kolekciju od skoro 800 strana.

Kakve to veze ima sa Juom Nesbeom – da, većina upečatljivih priča Roalda Dala je tog tipa – nakon neposrednog i detaljnog proučavanja ljudi, njihovog okruženja i sukoba dolazimo do paradoksa na kraju u kojem čitalac često odmahujući glavom u neverici zaprepašćeno uzvikuje: „Uh, sra…!“ Da, tako je bilo. Poenta, ili samo udarac.

Stoga sam se zapitao još na početku čitanja priče „London“ da li se Nesbe uputio u tom pravcu. I odgovor je – jeste.

Psiholog na avio letu, grčki policajac koji se specijalizovao za ljubomoru, imigrantkinja koja radio u kiosku, momak koji radi kao đubretar u Oslu, neuspešan fotograf sa bogatom ženu, debeli pisac koji ne želi više da izigrava cirkuzanta pred publikom i taksista sa Grenlanda u iščekivanju licence za posao. To su sedam glavnih glumaca. Svi su potpuno različiti i njihove priče čine okosnicu ove knjige, a povezuej ih jedna zajednička nit – da se svi nekako nose sa sobom do kraja o kojem pričam – do poente, do udarca koji će objediniti sve priče u jednu celinu. Neću otkriti o čemu je reč dalje.

Ju Nesbe je dobar pripovedač, on je pravi umetnik u pripovedanju. Retko kad se raspriča, pa tako i u ovoj knjizi, a čitalac mora da se pomiri sa tim. Ono što je važnije jeste to da on brzo uspostavlja premise, oslikava riskantno ponašanje samog junaka i nadalje tekst, provejan crnim humorom, teče svojim ritmom.
Nesbeove priče se odvijaju vremenu u kojem se susrećemo i sa pandemijom i imigrantima. To njega ne sprečava da o junacima progovori u duhu stare tradicije u kojoj je zabavni aspekt veličanstven, ispričan radi sebe, u sopstvenoj formi i na zadovoljstvo naratora samog.

Konačni sud

To da li je Nesbe sačinio studiju u stilu i na tragu Roalda Dala nije samo po sebi toliko važno jer su i drugi bravurozno odigrali svoje stilske uloge. Moguće je takođe tvrditi da je u jednom slučaju pomalo predvidljiv u izboru teme. Ono što je najvažnije jeste da je Nesbe, usavršivši svoj korak, napisao sedam maestralnih priča i da sve nose istinu u sebi.

Autor: Leif Ekle
Izvor: nrk.no
Prevod: Aleksandra Mišić