Šta svaki pisac krimića zna: u romanu možete ubiti bilo koga, samo ne psa
Nema mnogo „pravila“ u žanru krimića koje do sada nije pogazio neki novajlija koji je odlučio da ostavi svoj trag. Od kada je Agata Kristi pisala iz ugla ubice, pisci su tražili nove načine da osmisle zaplet, ne samo u radnji, već i u smislu rušenja tradicije i tabua koji prate detektivske romane – da pronađu način kako da prkose očekivanom i pronađu nov i svež pogled u ovom domenu. Katkad će neki smeli pisac biti neverovatno uspešan i pronaći će se u nekom podžanru, dok će ostali profitirati tako što će slediti stil nove verzije noara oko kojeg se digla pompa, kao i verziju najpopularnijeg tipa detektiva. S druge strane, oni koji krše pravila, krše ih zato što pogađaju u srž sastavnog dela našeg, ljudskog, iskustva, pa makar ono bilo i iracionalno.
Pre nekoliko godina, u malom australijskom gradu u kome živim organizovan je festival pisaca koji pišu misterije. Program festivala je trebalo da se održi u sali starog Književnog instituta, koji je na neki način bio u zapuštenom stanju. Umesto da smo pokušali da „našminkamo“ prostor, odlučili smo da se takvo oronulo stanje zdanja prigrli i iskoristi u korist atmosfere. Tako sam se našla u situaciji da na tepihu, koji će se nalaziti na ulazu kao znak dobrodošlice, ostavljam „krvave“ otiske svojih šaka, stvarajući tako scenografiju za mesto na kome je počinjeno ubistvo, i da na pohabanim drvenim podovima kredom ocrtavam siluete „ubijenih tela“. Kako bismo obavile poslednji zadatak, prijateljica i ja smo za „šablone“ tela koristile sopstvenu decu, uokvirujući ih potezima krede dok su u raznim pozama ležala na podu. Deca su se mnogo zabavljala, a rezultat je zaista odgovarao temi. Sara i ja smo toliko bile zadovoljne ishodom, da smo se poigravale sa pozicioniranjem „leševa“ kako bismo dočarale forenzički aspekt priče. A zatim, u naletu inspiracije, Sara je predložila da ocrtamo i siluetu psa.
Pogledala sam je zgroženo: „Da to ne bi bilo malo previše?“, pitala sam je u nadi da će se dozvati pameti. Šta li joj je bilo na pameti?
Odgovorila mi je da smo upravo kredom crtale oko sopstvene dece.
Bila je u pravu, ali pas je bio granica koju nisam mogla da pređem. I sama sam pisala trilere, a kao što svaki pisac krimića zna – u romanu možete ubiti bilo koga samo ne psa.
Trileri su po prirodi književna dela koja sadrže dosta nasilja, u kojima se pojavljuju neuravnoteženi i očajni junaci... i to pre nego što na scenu stupe zlikovci. Retko kada se u ovim romanima odigravaju prefinjene krađe ili prestupi bez krvoprolića. Kako bismo ispunili očekivanja neizvesnosti i uzbuđenja, ulog mora biti malo veći od toga – mora da uključuje opasnost, neku ličnu pretnju. Mnogi čitaoci neće poverovati da je junak u smrtnoj opasnosti ukoliko jure nekog sitnog lopova, osim ukoliko taj lopov nije nekako uspeo da greškom opelješi neki kartel kom ubijanje nije strano.
Povremeno zaista osećam grižu savesti zbog svega što priređujem svojim protagonistima... izbošće ih nožem, upucati, baciti sa mosta, obesiti, spaliti, pretući na mrtvo ime i prezime, i to na, pogodili ste, veoma kriminalan način. Pa ipak, biti heroj trilera – to je težak posao.
Kako bismo napravili postavku odnosa života i smrti, mi, pisci trilera, prilično slobodoumno se prihvatamo teme smrti. Istina je da se ubijena tela često nađu već na prvim stranicama, a nakon toga u redovnim intervalima. Čitaoci trilera su se navikli na to. Oni to zaprvo zahtevaju. Dokle god nije u pitanju leš nekog psa. Jer bes povodom takvog književnog čina, za razliku od književnog pokolja ljudi, podstiče najogorčenija pisma obožavalaca koji se zaklinju da nikada više neće čitati vaše romane i da će vam blatiti ime na svakoj mogućoj platformi.
A zašto je to tako? Da li su baš svi čitaoci ljubitelji pasa? Da li vrednuju pasji život više nego ljudski, tako da je svetogrđe koje se tiče čak i fiktivne smrti psa prosto neprihvatljivo? Ili je u pitanju to da čitaoci žele da veruju da i najpokvareniji čovek ne bi mogao da povredi kučence? Mislim, kakve veze ima što čuva odrubljene glave u svom zamrzivaču...
Istina je, verujem, da se ne radi o tome da čitaoci ne mogu da poveruju da bi ubica mogao da usmrti psa – na kraju krajeva, naširoko je poznato da serijske ubice često u detinjstvu muče životinje – već, uprkos svemu, oni ne žele da čitaju o tome. Za mnoge čitaoce, ubijanje psa je tačka gde povlače crtu. A budimo iskreni, većina pisaca rado pristaje da se ne bavi takvim narativom.
Postoje i oni koji smatraju da smrt psa u književnosti podseća čitaoca na gubitak omiljenog kućnog ljubimca iz detinjstva. Pas u fikciji nije bilo koji pas, već moj pas. Međutim, ako tako posmatramo stvari, ne postoji mnogo čitaoca koji nisu pretrpeli gubitak u svojim životima, kada govorimo o ljudima, pa zašto onda smrt fiktivnog junaka ne podseća čitaoce na smrt „voljene bake“? Zašto to nije traumatično na istom nivou?
Možda razlog leži u „nevinosti“ kučenceta, zbog načina na koji veruje čoveku, bez obzira na to koliko se tame krije u ljudskom srcu. Da li zbog toga ubistvo psa nije fer plej?
Pada mi na pamet da tabu koji okružuje ubistvo psa nema toliko veza sa samom žrtvom, već sa načinom na koji bi takva žrtva dobila svoju osvetu. Krimići u svojoj srži nose poruku pravednosti. Bilo da je ona ostvarena ili ne, priče su te koje govore o junaku koji se bori protiv nepravde, koji svojom borbom daje glas žrtvi. Bilo bi čudno da glas koji čujemo izgovara „av, av“. Potraga na kojoj će se naći detektiv, policija, neki profesionalac ili amater, za cilj ima da pronađe onog ko će platiti za svoja zlodela. A u našem društvu, niko neće završiti u zatvoru zbog ubistva psa. Iskorišćavanje emocija čitaoca se stoga čini neopravdano, što je verovatno dovelo do toga da se tu podvuče crta u književnosti.
Krimići nikada nisu puka priča o nasumičnim leševima. Većina pisaca trilera se svesno i sa poštovanjem odnose prema činjenici da upotrebljavaju najužasniji i najstrahovitiji čin kako bi ispričali priču o otporu, hrabrosti i potrazi za pravdom. Mi, pisci, ubićemo ljude u našim delima, samo ako postoji mogućnost da pravda za njih bude izvojevana.
Naravno, kao i svako pravilo u književnosti, ovo takođe može biti – verovatno već i jeste – pregaženo. Kršenje pravila je sasvim u redu – to je ono što unosi svežinu u žanr – ali je isto tako važno znati zašto je pravilo prvenstveno i postojalo. Pravilo protiv ubijanja pasa u književnosti nema veze sa samim psima, koliko god ih mi možda voleli. Ovo pravilo zapravo postoji kao protivljenje upotrebi nasilja zarad samog nasilja; ono je podsetnik da pišemo priče o pravdi pre nego li o samom činu ubistva.
Autor: Sulari Džentil
Izvor: crimereads.com
Prevod: Aleksandra Branković
Pogledala sam je zgroženo: „Da to ne bi bilo malo previše?“, pitala sam je u nadi da će se dozvati pameti. Šta li joj je bilo na pameti?
Odgovorila mi je da smo upravo kredom crtale oko sopstvene dece.
Bila je u pravu, ali pas je bio granica koju nisam mogla da pređem. I sama sam pisala trilere, a kao što svaki pisac krimića zna – u romanu možete ubiti bilo koga samo ne psa.
Trileri su po prirodi književna dela koja sadrže dosta nasilja, u kojima se pojavljuju neuravnoteženi i očajni junaci... i to pre nego što na scenu stupe zlikovci. Retko kada se u ovim romanima odigravaju prefinjene krađe ili prestupi bez krvoprolića. Kako bismo ispunili očekivanja neizvesnosti i uzbuđenja, ulog mora biti malo veći od toga – mora da uključuje opasnost, neku ličnu pretnju. Mnogi čitaoci neće poverovati da je junak u smrtnoj opasnosti ukoliko jure nekog sitnog lopova, osim ukoliko taj lopov nije nekako uspeo da greškom opelješi neki kartel kom ubijanje nije strano.
Povremeno zaista osećam grižu savesti zbog svega što priređujem svojim protagonistima... izbošće ih nožem, upucati, baciti sa mosta, obesiti, spaliti, pretući na mrtvo ime i prezime, i to na, pogodili ste, veoma kriminalan način. Pa ipak, biti heroj trilera – to je težak posao.
Kako bismo napravili postavku odnosa života i smrti, mi, pisci trilera, prilično slobodoumno se prihvatamo teme smrti. Istina je da se ubijena tela često nađu već na prvim stranicama, a nakon toga u redovnim intervalima. Čitaoci trilera su se navikli na to. Oni to zaprvo zahtevaju. Dokle god nije u pitanju leš nekog psa. Jer bes povodom takvog književnog čina, za razliku od književnog pokolja ljudi, podstiče najogorčenija pisma obožavalaca koji se zaklinju da nikada više neće čitati vaše romane i da će vam blatiti ime na svakoj mogućoj platformi.
A zašto je to tako? Da li su baš svi čitaoci ljubitelji pasa? Da li vrednuju pasji život više nego ljudski, tako da je svetogrđe koje se tiče čak i fiktivne smrti psa prosto neprihvatljivo? Ili je u pitanju to da čitaoci žele da veruju da i najpokvareniji čovek ne bi mogao da povredi kučence? Mislim, kakve veze ima što čuva odrubljene glave u svom zamrzivaču...
Istina je, verujem, da se ne radi o tome da čitaoci ne mogu da poveruju da bi ubica mogao da usmrti psa – na kraju krajeva, naširoko je poznato da serijske ubice često u detinjstvu muče životinje – već, uprkos svemu, oni ne žele da čitaju o tome. Za mnoge čitaoce, ubijanje psa je tačka gde povlače crtu. A budimo iskreni, većina pisaca rado pristaje da se ne bavi takvim narativom.
Postoje i oni koji smatraju da smrt psa u književnosti podseća čitaoca na gubitak omiljenog kućnog ljubimca iz detinjstva. Pas u fikciji nije bilo koji pas, već moj pas. Međutim, ako tako posmatramo stvari, ne postoji mnogo čitaoca koji nisu pretrpeli gubitak u svojim životima, kada govorimo o ljudima, pa zašto onda smrt fiktivnog junaka ne podseća čitaoce na smrt „voljene bake“? Zašto to nije traumatično na istom nivou?
Možda razlog leži u „nevinosti“ kučenceta, zbog načina na koji veruje čoveku, bez obzira na to koliko se tame krije u ljudskom srcu. Da li zbog toga ubistvo psa nije fer plej?
Pada mi na pamet da tabu koji okružuje ubistvo psa nema toliko veza sa samom žrtvom, već sa načinom na koji bi takva žrtva dobila svoju osvetu. Krimići u svojoj srži nose poruku pravednosti. Bilo da je ona ostvarena ili ne, priče su te koje govore o junaku koji se bori protiv nepravde, koji svojom borbom daje glas žrtvi. Bilo bi čudno da glas koji čujemo izgovara „av, av“. Potraga na kojoj će se naći detektiv, policija, neki profesionalac ili amater, za cilj ima da pronađe onog ko će platiti za svoja zlodela. A u našem društvu, niko neće završiti u zatvoru zbog ubistva psa. Iskorišćavanje emocija čitaoca se stoga čini neopravdano, što je verovatno dovelo do toga da se tu podvuče crta u književnosti.
Krimići nikada nisu puka priča o nasumičnim leševima. Većina pisaca trilera se svesno i sa poštovanjem odnose prema činjenici da upotrebljavaju najužasniji i najstrahovitiji čin kako bi ispričali priču o otporu, hrabrosti i potrazi za pravdom. Mi, pisci, ubićemo ljude u našim delima, samo ako postoji mogućnost da pravda za njih bude izvojevana.
Naravno, kao i svako pravilo u književnosti, ovo takođe može biti – verovatno već i jeste – pregaženo. Kršenje pravila je sasvim u redu – to je ono što unosi svežinu u žanr – ali je isto tako važno znati zašto je pravilo prvenstveno i postojalo. Pravilo protiv ubijanja pasa u književnosti nema veze sa samim psima, koliko god ih mi možda voleli. Ovo pravilo zapravo postoji kao protivljenje upotrebi nasilja zarad samog nasilja; ono je podsetnik da pišemo priče o pravdi pre nego li o samom činu ubistva.
Autor: Sulari Džentil
Izvor: crimereads.com
Prevod: Aleksandra Branković
