Šta sam naučila zahvaljujući vođenju liste o pročitanim knjigama
Ne pišem dnevnik, ali zato vodim dve čitalačke liste. Jedna je na aplikaciji „Knjige za čitanje“ i sadrži stotine naslova delimično organizovanih po žanrovima. Drugu listu čine knjige koje sam pročitala od 1991. godine (kada sam kupila prvi računar).
A negde u ormariću stoji izbledela fascikla u kojoj se nalaze kucane stranice sa spiskovima knjiga koje sam pročitala otkad vodim ovu listu, od sredine šezdesetih godina, četvrt veka pre nego što sam prešla na računar. Tu su i rukom ispisane liste iz srednje škole i preporuke profesora. Obeležila sam oko pola od ponuđena 52 naslova. A imam i pet stranica iscepljenih iz priručnika „Kako se pripremati za koledž“ gde je autor preporučio knjige za svaki semestar. „Oliver Tvist“ (√), „Gospođa Bovari“ (√, na francuskom, dodala sam).
Nemam dnevnik, ali gledajući svoje čitalačke liste koje vodim više od pola veka, vidim stazu ka budućnosti, poput istoričara koji otkriva činjenice.
U starijim razredima osnovne škole bila sam fascinirana pričama koje se odvijaju u drugim epohama i na dalekim mestima, svetovima koje sam želela da otkrivam i nadala se da ću ih jednog dana posetiti. Istorijski romani upoznali su me sa revolucionarnom Francuskom („Priča o dva grada“), imperijalnom Kinom („Dobra zemlja“), carkom Rusijom („Zločin i kazna“) i jevrejskom istorijom. Učila sam o holokaustu i osnivanju države Izrael iz knjiga „Exodus“ i „Mila 18“ Leona Jurisa. Dvaput sam pročitala „The Source“ Džejmsa Mičnera koji me je na 1100 stranica upouznao sa hiljadama godina jevrejske istorije.
Danas dok okrećem stranice iz izbledele fascikle, najviše me zapanjuje činjenica koliko malo ima knjiga o ženama i čije su autorke žene. Brošura „Kako se pripremati za koledž“ preporučuje 122 muška autora i samo 13 ženskih pisaca. A samo 3 od pročitanih 22 koje sam obeležila napisale su žene.
Ove liste preporuka potiču iz šezdestih, mnogo pre nego što je feministička književna kritika počela da zahteva ponovnu procenu književnog kanona i pre pojave autorki poput Sandre Gilbert i Suzan Gubar koje su postavljale pitanja o muškom definisanju književne istorije u kojoj je bilo svega nekoliko žena: Džejn Ostin i sestre Bronte su među malobrojnim spisateljicama na mojim čitalačkim listama.
Ali kada dobro pogledam svoje liste, vidim kako se polako javlja staza ka ženskom svetu. Bilo je godina na početku mog školovanja kada sam pročitala samo jedan naslov koji je napisala žena. Naravno čitali smo „Memoirs of Glückel of Hameln (1646-1724)“, ali u to vreme niko se nije pitao kako je pol oblikovao njen život iako se sećam da sam razmišljala o tome kako je uspevala da vodi računa o četrnaestoro dece, poslu i pisanju.
Tokom vremena, okrenula sam se knjigama o ženama i koje su pisale žene. Čitala sam o pokretima žena i „Hidden from History: 300 Years of Women’s Oppression and the Fight Against It“ Šile Roubotam. Na kraju, moja čitalačka lista otkrila mi je važan prelomni trenutak. Od kraja osamdesetih naovamo, mojom listom su počele da dominiraju autorke čiji su senzibilitet i zagledanost u položaj žene uneli proboj i u druge umetničke izraze.
Prevod: Dragan Matković
Izvor: lithub.com
Nemam dnevnik, ali gledajući svoje čitalačke liste koje vodim više od pola veka, vidim stazu ka budućnosti, poput istoričara koji otkriva činjenice.
U starijim razredima osnovne škole bila sam fascinirana pričama koje se odvijaju u drugim epohama i na dalekim mestima, svetovima koje sam želela da otkrivam i nadala se da ću ih jednog dana posetiti. Istorijski romani upoznali su me sa revolucionarnom Francuskom („Priča o dva grada“), imperijalnom Kinom („Dobra zemlja“), carkom Rusijom („Zločin i kazna“) i jevrejskom istorijom. Učila sam o holokaustu i osnivanju države Izrael iz knjiga „Exodus“ i „Mila 18“ Leona Jurisa. Dvaput sam pročitala „The Source“ Džejmsa Mičnera koji me je na 1100 stranica upouznao sa hiljadama godina jevrejske istorije.
Danas dok okrećem stranice iz izbledele fascikle, najviše me zapanjuje činjenica koliko malo ima knjiga o ženama i čije su autorke žene. Brošura „Kako se pripremati za koledž“ preporučuje 122 muška autora i samo 13 ženskih pisaca. A samo 3 od pročitanih 22 koje sam obeležila napisale su žene.
Ove liste preporuka potiču iz šezdestih, mnogo pre nego što je feministička književna kritika počela da zahteva ponovnu procenu književnog kanona i pre pojave autorki poput Sandre Gilbert i Suzan Gubar koje su postavljale pitanja o muškom definisanju književne istorije u kojoj je bilo svega nekoliko žena: Džejn Ostin i sestre Bronte su među malobrojnim spisateljicama na mojim čitalačkim listama.
Ali kada dobro pogledam svoje liste, vidim kako se polako javlja staza ka ženskom svetu. Bilo je godina na početku mog školovanja kada sam pročitala samo jedan naslov koji je napisala žena. Naravno čitali smo „Memoirs of Glückel of Hameln (1646-1724)“, ali u to vreme niko se nije pitao kako je pol oblikovao njen život iako se sećam da sam razmišljala o tome kako je uspevala da vodi računa o četrnaestoro dece, poslu i pisanju.
Tokom vremena, okrenula sam se knjigama o ženama i koje su pisale žene. Čitala sam o pokretima žena i „Hidden from History: 300 Years of Women’s Oppression and the Fight Against It“ Šile Roubotam. Na kraju, moja čitalačka lista otkrila mi je važan prelomni trenutak. Od kraja osamdesetih naovamo, mojom listom su počele da dominiraju autorke čiji su senzibilitet i zagledanost u položaj žene uneli proboj i u druge umetničke izraze.
Prevod: Dragan Matković
Izvor: lithub.com
