Šta roditelji treba da rade da bi odgajili dobre pisce
Stiv Graham, profesor na Učiteljskom fakultetu Državnog Univerziteta u Arizoni, se preko 30 godina bavio istraživanjem načina na koji mladi ljudi uče da pišu. On je koautor mnogih knjiga koje daju uputstva o pisanju, među kojima je i „Powerful Writing Strategies for All Students“ („Delotvorne strategije u pisanju za sve studente“).
Na koji način čitanje kod kuće pomaže deci da postanu bolji pisci?
Čitanje je od presudnog značaja, ali nije dovoljno. Ne postoji dovoljno dokaza u prilog tezi da oni koji mnogo čitaju, postaju bolji pisci. Ali analiziranje teksta ima značaja. Kada čitamo deci, možemo sa njima i da porazgovaramo o veštini autora. Da li je autor realno opisao neko mesto? Koje je reči upotrebio? Na koji način je predstavio neku ideju ili neki argument?
Da li bi roditelj trebalo da ispravlja pisanje svog deteta ili da mu samo pruža podršku?
Ponekad kada deca dođu da sa vama podele ono što su napisala, ne dolaze zbog povratne informacije. Dolaze samo da bi dobila pohvalu. Veoma je važno da, kao prvo i osnovno, naglasimo ono što nam se dopada. A ako želite da uputite kritiku, izaberite jednu ili dve stvari. Nastavnici jezika i književnosti – a i mnogi roditelji, prave istu grešku – ponekad preopterete decu sa više primedbi nego što ona mogu da prime odjednom. Druga veoma važna stvar, naročito za roditelje, je da shvate da to nije nešto njihovo. To pripada njihovom detetu. Postavljanje pitanja, umesto preporuke „uradi ovako“, može biti mnogo bolji pristup. To će detetu dati mogućnost da samo donosi odluke o tekstu koji piše.
Da li društvene mreže negativno utiču na pisanje dece u školi?
Ne verujem u to. Deca neprekidno pišu tekstove kada su kod kuće. Tvituju, šalju poruke, pišu na Fejsbuku. Sva ova pisanja imaju drugačija pravila, i jedna od prednosti je da učenici uče da pišu na različite načine u različitim situacijama. Mi ovo možemo iskoristiti za sopstvene potrebe, kada radimo sa decom kako da se pismeno izraze u formalnijim stuacijama. Promena uloga je veština koju deca treba da nauče.
Čitanje je od presudnog značaja, ali nije dovoljno. Ne postoji dovoljno dokaza u prilog tezi da oni koji mnogo čitaju, postaju bolji pisci. Ali analiziranje teksta ima značaja. Kada čitamo deci, možemo sa njima i da porazgovaramo o veštini autora. Da li je autor realno opisao neko mesto? Koje je reči upotrebio? Na koji način je predstavio neku ideju ili neki argument?
Da li bi roditelj trebalo da ispravlja pisanje svog deteta ili da mu samo pruža podršku?
Ponekad kada deca dođu da sa vama podele ono što su napisala, ne dolaze zbog povratne informacije. Dolaze samo da bi dobila pohvalu. Veoma je važno da, kao prvo i osnovno, naglasimo ono što nam se dopada. A ako želite da uputite kritiku, izaberite jednu ili dve stvari. Nastavnici jezika i književnosti – a i mnogi roditelji, prave istu grešku – ponekad preopterete decu sa više primedbi nego što ona mogu da prime odjednom. Druga veoma važna stvar, naročito za roditelje, je da shvate da to nije nešto njihovo. To pripada njihovom detetu. Postavljanje pitanja, umesto preporuke „uradi ovako“, može biti mnogo bolji pristup. To će detetu dati mogućnost da samo donosi odluke o tekstu koji piše.
Da li društvene mreže negativno utiču na pisanje dece u školi?
Ne verujem u to. Deca neprekidno pišu tekstove kada su kod kuće. Tvituju, šalju poruke, pišu na Fejsbuku. Sva ova pisanja imaju drugačija pravila, i jedna od prednosti je da učenici uče da pišu na različite načine u različitim situacijama. Mi ovo možemo iskoristiti za sopstvene potrebe, kada radimo sa decom kako da se pismeno izraze u formalnijim stuacijama. Promena uloga je veština koju deca treba da nauče.
Kako roditelji treba da dođu do uputstava o pisanju u školama svoje dece?
Negde posle trećeg razreda, vrlo malo vremena se posvećuje eksplicitnim uputstvima o pisanju. Mi kao da zamišljamo da su deca do tog uzrasta već naučila sve što treba da znaju o pisanju! U osnovnim i srednjim školama, najčešće se popunjavaju prazna polja, pišu pojedine rečenice, prave spiskovi ili se ukratko prepričava. Pisanje sadržajnih eseja ili informativnih referata je izuzetno retko čak i na časovima književnosti, da ne govorimo o društvenim i prirodnim naukama.
Zbog toga bi prvo trebalo pitati: „Da li moje dete piše u školi i da li mu je za domaći zadatak zadato da napiše sastav kod kuće? Da li pisanje sastava podrazumeva opširno izlaganje misli u svrhu analize i interpretacije?“ Za to bi morali da budu spremni kada dođu na fakultet.
Autor: Dana Goldštajn
Izvor: nytimes.com
Negde posle trećeg razreda, vrlo malo vremena se posvećuje eksplicitnim uputstvima o pisanju. Mi kao da zamišljamo da su deca do tog uzrasta već naučila sve što treba da znaju o pisanju! U osnovnim i srednjim školama, najčešće se popunjavaju prazna polja, pišu pojedine rečenice, prave spiskovi ili se ukratko prepričava. Pisanje sadržajnih eseja ili informativnih referata je izuzetno retko čak i na časovima književnosti, da ne govorimo o društvenim i prirodnim naukama.
Zbog toga bi prvo trebalo pitati: „Da li moje dete piše u školi i da li mu je za domaći zadatak zadato da napiše sastav kod kuće? Da li pisanje sastava podrazumeva opširno izlaganje misli u svrhu analize i interpretacije?“ Za to bi morali da budu spremni kada dođu na fakultet.
Autor: Dana Goldštajn
Izvor: nytimes.com
