Srđan Dragojević: Pravda je za sve i univerzalna stvar

Pre desetak dana objavljen je roman Srđana Dragojevića „Paša“. Pre pet meseci objavljen je „Lajk“, takođe njegov roman, a treći je u završnoj fazi. Prethodno je režirao filmove „Mi nismo anđeli“, „Dva sata kvalitetnog TV programa“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Mi nismo anđeli 2“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Parada“ i „Atomski zdesna“. Prvu zbirku poezije objavio je pre nego što je počeo da režira, sledile su je još tri, zatim zbirke priča i knjige za decu.

„Paša“ je potpuno iz druge sfere od „Lajka“, s kojim je debitovao kao romanopisac. Najnoviji je o Nikoli Petroviću, budućem crnogorskom knjazu i Osman-paši, budućem turskom vojskovođi, dok je prvenac priča o poštovaocima društvenih mreža. Romani, međutim, nisu potisnuli priču o filmu iz života Srđana Dragojevića. Oni su tu, istina manje u njegovom, a više u vidu problema ovdašnje savremene kinematografije koje Dragojević sa kolegama nastoji da savlada.

Počnimo ipak od „Paše“. Kad pre? U novembru ste promovisali „Lajk“?

Ovde je pomalo i sramota to reći, jer vlada stereotip „radio je na knjizi deset godina, mora da je baš pametna i temeljna“. Može da bude, ali to nije garancija. Mislim da su pitali jednom Tonija Parsonsa kako to da napiše roman za 30 dana, a njegov odgovor je bio, parafraziram: „Ali pre toga sam posmatrao i razmišljao 30 godina.“ Ja brzo dođem do neke prve verzije, radim i po osamnaest sati dnevno, kao da sam opsednut. Ali posle mi trebaju meseci i mukotrpan rad kroz brojne verzije da ispoliram svaku rečenicu, pretumbam stvari. Ima pisaca koji dnevno napišu nekoliko rečenica i ispunili su svoj plan i taj sistem ne govori ni o čemu, osim, moguće, o temperamentu stvaraoca, o profilu ličnosti. Ja sam „Rane“ napisao za trinaest dana, a „Anđeli“ su prolazili kroz mukotrpne promene, više verzija scenarija. Čitave prošle godine i doskora sam imao zaista gotovo maničnu fazu pisanja, pored „Lajka“ i „Paše“ napisao sam i roman „Crveni“, koji bi trebalo da izađe u Hrvatskoj u julu, a kod nas za Sajam knjiga, u oktobru. I pravo da vam kažem, jako mi je to prijalo. Veoma mučan i dug proces je finansiranje filma, to čekanje, desetine fondova, negde prođeš, negde te odbiju i baš mi je ovo bilo potrebno da se osetim stvaraocem, nedostajalo mi je da ispoljim kreativnost, sada kroz pisanje. Ono je ipak manje mukotrpno od ove filmske profesije. Zavisiš samo od sebe i sam sebi postavljaš zadatke i granice. Što kaže junak u „Mi nismo anđeli“: „Nema žene da ti sere, nema dece da…“ Pa decu i žene zamenite nekim važnim činiocima stvaranja filma, između ostalog i onim političkim, koji kod nas igraju ulogu, a ne bi to smeli…

Iako je pitanje o filmu u aktuelnim okolnostima po kulturu neumesno – da li pripremate i film? Kako se to radi sada u Srbiji?

Da, deluje neumesno. Ali pre no što vam kažem o svom novom filmu, reći ću da je nakon argumentovane i temeljne analize o filmovima kojima je istekao rok od pet godina koji daje sam Filmski centar Srbije, nesnimljenih filmova samo – tri! Dakle, ni govora o pedeset i tri nesnimljena filma, zbog kojih su, tobože, stopirali ovogodišnji konkurs za nove projekte, te prebacili osam miliona evra namenjenih za to u koruptivnu „govnjivu“ ćaci Ekspo šabanijadu koja služi samo da otmu još koju milijardu evra od građana Srbije. To sranje neće nikada završiti, a i ako ga smandrljaju, niko normalan neće biti tamo kada se sruše ti zbudženi plafoni i ugroze goste i posetioce možda i strašnije od tragedije u Novom Sadu. Stvarno ne znam ko će tamo kročiti osim ove krimi ekipe iz Ćacilenda. Možda oni znaju da pevaju i da se loptaju, pa eto i programa.

Drugo što mora doći na red pre priče o mom novom filmu jeste to da je tri i po godine nakon što je Jelena Trivan i taj zlikovački Upravni odbor Filmskog centra – čiji su članovi svi posle nagrađeni lukrativnim pozicijama i poslovima – poništio regularan konkurs za eminentne reditelje na kome smo dobili Goran Marković, Želimir Žilnik i ja, sud presudio da Ministarstvo kulture mora da odgovori na pitanje zašto je konkurs poništen, a Ministarstvo je naložilo Filmskom centru da poništi odluku o poništavanju regularnog konkursa. I sada, ovaj novi Upravni odbor se pravi mrtav i ćuti! Neverovatno je koliko ti ljudi tamo, koji sede na tim mestima, ne osećaju ni trunku stida niti odgovornosti. Ja ću ih uvek motivisati rečima – budite bar jednom ljudi! Pokažite kičmu, pokažite obraz! Pokažite makar zrno dostojanstva i dignite glas protiv ove nepravde. Zašto da ostanete upamćeni kao zelene sline, pokažite da ste ljudska bića! A ja od tog projekta, od „Škartova“, neću odustati. Možda nemam baš mnogo godina pred sobom, ali ima da ispovrnu tih 30 miliona koje je trebalo da dobijem i to sa zateznom kamatom, makar im našao račune na Madagaskaru i Devičanskim ostrvima gde god kriju to, od nas ukradeno.

E sada, može i o filmu. Znate, to traje jako dugo. Mi smo pre dve i po godine dobili na konkursu Filmskog centra za projekat po priči Rumene Bužarovske, „Osmi mart“ i trebalo je mojoj producentkinji Biljani Prvanović da konkuriše na dvanest fondova u regionu i Evropi da bismo na kraju dobili – osam zemalja. Znate, tu su cifre sve manje, pa je zato za „Paradu“ bilo dovoljno šest zemalja, za „Nebesa“ sedam, a za „Osmi mart“ čak osam i tu ćemo da snimamo tridesetak dana, sa 70 procenata budžeta, studentski. U Hrvatskoj i Sloveniji autori dobijaju milion evra, mogu odmah u snimanje, mi ovde dobijemo trista – trista pedeset hiljada i šta da radiš sa tim?!

Da li ste na crnoj listi?

O, zašto taj eufemizam? Na crnoj listi su oni koji su nešto snimili, pa su podržali studente i kritikovali vlast te su im serije stavljene u „bunker“ ili „fioku“, kako već hoćete reći. Ja sam na „super crnoj listi“ – meni nije dozvoljeno da snimim jedan kadar! Nisam snimio dramski kadar već šest godina. Čak sam dobio bizarnu poruku od funkcionera SNS-a da, dok su oni na vlasti, neću režirati ni reklame za ve-ce papir! I zaista, niko me ne zove čak ni za reklame, čak ni tu simpatičnu, kratku formu ne mogu više da radim. Normalno, produkcije se plaše da me pozovu. Ako se pročuje, esenesovci će im poslati inspekcije, poreske organe. Više bih voleo da sam na toj lajt crnoj listi, da sam makar mogao nešto da snimim. Više bih voleo da sam makar u poziciji nekih reditelja „crnog talasa“ – da mogu da snimim, pa bih rado otišao i u zatvor na nekoliko godina. To bi bila fer razmena. Ovako, kad nema konkursa ni Telekom ni RTS, već, po svemu sudeći, Vučić bira i koje će se serije snimati, situacija je izazovna, zar ne? I eto, teši me to što sam se makar jednom u životu složio sa Vučićem koji je rekao, parafraziram, „uložili smo u tolike serije a ono, sve sranja“. Pa šta će da budu nego sranja kad se politički dirigovano uloži pola milijarde evra u, da ne kažem opet sranja, ali u nemušte tvorevine u kojima se glumi kao u partizanskom teatru na oslobođenoj teritoriji, a koje kao da su pisali zarobljeni domobrani, o režiji da ne govorim – nje nema. Samo, meni je jako zanimljivo kako je ta ekipa dobila da radi serije. Zanima me šta oni u glavama imaju – da li su genijalci, možda, da je njihova genijalnost naprasno otkrivena? I to od vrhunskog filmskog i TV teoretičara Vučića? Ili onog gembe iz Telekoma? Tja, nije im uopšte čudno što mnoge njihove kolege ne mogu da rade? Jedan od tih mi je baš prišao prošle godine sa smeškom i pitanjem: „Ti si se nešto povukao?“ Da, baš sam se povukao. Meni to otvara pitanje, pošto smatram da je SNS „ejč-ar“ fantastičan pa ingeniozno selektuju sociopate i psihopate, kako to rade sa „umetnicima“? ’Ajde de, jasno je sa krimosima, za ubistvo, recimo deset bodova, za teške telesne – pet, za krivičnu prijavu tri boda, za krađu bodić, ali, nakupi se, toga ima ko pleve. Ali kako sa kolegama – jesu li prošli neku bateriju testova da se utvrdi taj poremećaj karaktera, sociopatija? Ostaće ovo pitanje za neka nova vremena pred nama.

Vaš film „Nebesa“ još nije prikazan u Srbiji?

„Nebesa“, čiji je koproducent United medija, u bunkeru su već dve godine. Zašto? Jer krive mene da sam ih oštetio za novac koji po zakonu moraju da plaćaju filmskim i TV autorima, a izvlačili su se čak šest godina da ne plaćaju. Jesam bio na čelu UFUS-AFA zaštite, naše kolektivne organizacije autorki i autora, koja zastupa njihova prava, ali sam sprovodio odluku Skupštine koja je odlučila da ne pristajemo da damo popust (eufemizam) United mediji od 50 odsto duga. Nego smo ih tužili i dobili čitavu sumu, sudskim putem. I, naravno, učestvujem u protestima protiv pokušaja da se N1 i NovaS pretvore u ćaci televizije, ali moram da zamolim i te divne novinare da i oni dignu glas protiv toga što je jedan igrani film u bunkeru i niko u Srbiji ne može da ga vidi! To bi, nekako, bilo fer i očekivano, zar ne! Pravda je za sve i univerzalna stvar! Ne možeš da se boriš za pravdu za sebe, a ne i za svog bližnjeg!

Kako tumačite ponašanje maločas pomenutog Filmskog centra Srbije prema ljudima koje zastupa, kao i prema kinematografiji?

Da se manemo eufemizama i nazovemo stvari pravim imenom – to je džukačko ponašanje. Znate, i taj Upravni odbor, nema konkursa, uskoro će biti dve godine i ti i dalje sediš u tom odboru, šta radiš? Glumiš ludilo? Sada kada je raskrinkano da nema 53 nesnimljena filma nego samo tri, šta sada? Očigledno ništa. Meni je makar drago što je struka tu ujedinjena, da je na ćaci savetovanje pod imenom „KoNplet lepinja“ na Zlatiboru otišlo tih nesrećnika, na prste dve ruke da ih nabrojiš, što je hiljadu ljudi koji se bave ovim poslom ujedinjeno i odlučno da se suprotstavi ćaci kinematografiji. Ta ujedinjenost ipak pruža neki garant da, kao u drugim oblastima, neće vlasnik pečenjare da bude direktor EPS-a, neće ni u našem poslu stilistkinja da režira serije. Ili nek režira ako joj projekt prođe na normalnom konkursu, sa komisijom eksperata.

Filmski autori svaki čas šalju otvorena pisma u kojima upozoravaju nadležne o svom položaju, a oni ih ignorišu. Šta da se radi?

Moj predlog je bio da se svi zaključamo u Filmski centar i da odatle ne izlazimo dok nam ne vrate tih osam miliona evra koje su opljačkali od domaćih autorki i autora. Nije bilo neko veliko interesovanje za tu akciju pa onda, da čekamo. Ali pitanje je šta čekamo. Vaši čitaoci ne poznaju mnogo ovu materiju, a možda ih mnogo i ne zanima što je razumljivo pored milion sranja, pljački, nasilja i nepravde svakog dana, ali – šta znači što nema konkursa dve godine uključujući konkurs za manjinske koprodukcije? Da li ni Hrvati, ni Slovenci, ni Makedonci i ostali neće davati našim filmovima, niti ulaziti u koprodukcije? I ti na taj način temeljno uništavaš kinematografiju i pritom, onako pokvareno, mučki i podmuklo, optužuješ autore da su lenji i nesposobni! Jer si im godinama davao dvadeset posto budžeta i očekuješ od njih da snimaju! I mnogi od nas su to radili, po cenu odricanja od normalnog života, kompletne vizije, živaca, porodice. Ali sada ni to više ne daju! I znate koliko će trajati da ponovo podigneš kinematografiju – najmanje treba dvostruko duže od ovog perioda tokom kojeg su zaustavili filmsko stvaralaštvo! Nek pobegnu sutra, u junu, u septembru, u Moskvu, Minsk i Dubai – pa biće potrebne četiri godine da se stvari vrate u neki normalan proces. I tu je moja generacija manje bitna, šta će mladi, talentovani autori i autorke, kada i kako će doći do sledećeg filma!?

Da se vratimo na vedrije teme: „Paša“ je, pretpostavljam, zahtevao istraživanje, likovi romana nisu izmišljeni, istorijski su, događaji koje opisujete takođe.

O, i da i ne. Ja sam iskreno napisao da je to istorijski roman sa neumerenom dozom fantazije. Ali ono što počiva na pravim karakterima i istorijskim okolnostima tačno je. Manje-više.

Zapravo priča potiče iz jednog putopisa koji je napisao Martin Đurđević i objavio u Mostaru 1910. godine. Iz istog izvora krenuli su i Momo Kapor i Zuko Džumhur i objavili svoje viđenje tog dela. Ja sam krenuo putem antivesterna ili pak špageti vesterna, ili mogu da kažem i feminističkog vestern kalambura koji se dosta razlikuje od njihovog pristupa koji počiva na klasičnom vesternu iz 50-ih godina, jednoj romantizovanoj verziji događaja. I moja je, naravno, romantizovana, ali na drugi način, nekako je pankerska, ima tu i stripova, „Teksa Vilera“, „Poručnika Bluberija“. Zanimljivo je da su Zuko i Momo koristili matrice popularne kulture svog doba, a ja svog, onog u kojem sam odrastao i to mora izazvati zanimljivo različit ako ne i dijametralan rezultat. Uostalom, pre četvrt veka je ovo trebalo da bude film, francuski studio Canal Plus mi je platio da napišem scenario po putopisu Martina Đurdevića, balkanski vestern, ali se ništa sa tim projektom dugo nije dešavalo sve dok me nisu advokati iz Canala Plus obavestli da je 15 godina, koliko su imali opciju, isteklo i da se projekat vraća meni. Meni koji se mučim da sakupim milion evra za novi film, a ne 25 miliona. Pomislih, uvek sam želeo da radim vestern, ali ispuniću sebi tu želju kroz roman. Nije ni to loše, zar ne?

Neizbežno pitanje povodom romana ili predstave sa istorijskom osnovom je – da li imaju veze sa sadašnjim vremenom?

Kako da ne, ima baš puno veze. To je trenutak pred Berlinski kongres, velike sile se spremaju da crtaju novu kartu Balkana, na Cetinju je mnogo diplomata i špijuna iz svih najvećih carevina. To je istorijski fakat. Ali ja tu dodajem i banke, telegraf, priču o budućoj železnici, kapitalizam dolazi u malu zemlju koja je još uvek u srednjem veku ali sa etikom iz tog doba, gde čast i obraz imaju značenje, za razliku od nove epohe koja je opasnija po Crnu Goru od osmanske vojske. To je nekako i vreme današnje, zar ne? Plus četiri decenije prvobitne akumulacije kapitala i nepravedne tranzicije. Mislim, kome je stalo, prepoznaće alegoriju, pohvataće metafore, ali kome nije, čitaće to kao uzbudljivu vestern priču, biće mu mnogo više stalo do ljubavnog trougla, sifražetkinje koja vrti dva mačo muškarca oko malog prsta i drugih, zabavnijih stvari od nekakvih metafora i alegorija. Ja sam se ceo život i u poeziji i u filmovima trudio da budem – nepretenciozan. Za mene je to velika vrlina. Možda i nije, đavobi ga znao.

Što bi rekla reklama za Master card – neprocenjivo je pokazati esenesovcima da slobodan čovek može da preživi svojim radom i sopstvenom kreacijom. Pritom, ja uživam u kreaciji, meni se luči hormon sreće kada stvaram, a njima kada nekoga potčine, učine neku zlobu, osvete se. I kada broje ukradene pare. Zato se mi ne možemo razumeti. Različiti smo ljudi.

Autor: Sonja Ćirić

Izvor: Vreme