„Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ Marije Jovanović
Sećanje nije zapečaćena konzerva koju po potrebi otvorimo i zateknemo uvek isti sadržaj; ono preobražava prošlost, upisujući joj sadašnje značenje, iskustvo i osećajnost.
S obzirom na ekspanziju trenda kvazi spisateljica, priznajem da sam sa predrasudom prihvatila u ruke ovaj roman mislivši da je i ona jedna u nizu lažnih, književno obrazovanih žena. Međutim, prvi roman Marije Jovanović ubedljivo je najavio nov, snažan i upečatljiv pripovedački ton koji će zasigurno obeležiti vreme pred nama. U sazvežđu zrelih i plodonosnih pisaca ovoga podneblja, zasijala je nova zvezda mladog i atraktivnog, filosofskog senzibiliteta.
Žensko pero nikada odlučnije nije potpisalo listu moderne srpske književnosti.
A Marija Jovanović, ime je koje će se još dugo vremena pamtiti i citirati.
Istina je da ne treba pokretati golemo kamenje. Istina je da potone svako ko ga dira, ko izmešta već slegnut teret. Ali ja sam ga pokrenula.
Iza paravana „spolja gledanog“, svaka porodica je velika tajna, sa manjim ili većim skrivenim paklom u njoj.
„Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ sinteza je lirične, ljupke, zadivljujuće moći pripovedanja i neovisnog, filosofskog, naučnog duha dokazanog na primeru životnih iskustava, osećanja i shvatanja. Kroz vrtlog životne drame Marine Konstantinović, provučena su politička previranja nekadašnjeg Beograda, psihologija mase, erotične epizode u kojima čulnost nadjačava telesno previrući u „telesno – netelesnu auru“ i sve skupa, zaokružuje ovu knjigu utiskom predivne, bajkovite ali i stvarne slike života, strukture priče koju možemo doživeti i sa njom saživeti svoj bol, svoju sreću, svoju tugu, svoju nostalgiju.
Čitanje kao zamena za stvarno doživljene događaje, čitanje kao beg u sigurnost kule sa koje sve mogu da osmatram, a da ni u čemu ne učestvujem.
Naizmenično mešajući prošlost i budućnost, retrospektivom sećanja i trenutnim događanjima, kroz reči naratora – Marine i Marije, povest o sudbinskom susretu u Eladi dobija iznenadne i neočekivane pokrete i obrte; likovi se smenjuju, budućnost niže a istorija filosofije iskrsava pred našim očima u kratkim, konciznim i jednostavnim objašnjenjima logike Hegela, Kjerkegora, Heraklita, Lajbnica. Te epizode koje naizgled remete i presecaju priču, čitaocima zapravo nude šansu da se od junaka i njihovih sudbina nakratko udalje ne bi li sagledali širu perspektivu prikazane stvarnosti i tako se emotivno distancirali od ideje da Ozirisa, Marinu, Šeleta ili Vasilisa okarakterišu krivim ili pak nevinim. Svako od njih krvnik je sopstvene drame; nema poraženh, nema pobeđenih, već samo ljudi pod bremenom ljudskosti.
Svega onoga što nas uzdiže ali i unižava i obeležava kao grešna i porozna, ljudska bića.
Uletela sam u njegov pogled kao u zagrljaj.
Sve oko nas, i mi sami, bilo je toplo i slano. A unutra, u poljupcu – prijatno sveže.To je, zauvek, ukus ljubavi. Slana svežina.
Strastvena i topla ljubavna priča, obojila je ovo delo notama prisnosti i bliskosti. Svaki čitalac mogao bi pronaći fragmente sopstvene mladosti u nesigurnim i melanholičnim Marininim očima ili u nonšalantnoj i bezbrižnoj, Vasilisovoj prirodi. Ali i u oholoj i lažno superiornoj, Ozirisovoj pojavi.
Svaki pisac svojim perom govori o istini neprolazne stvarnosti. Osećaji i sledovi sudbine, istovetni su i bezbroj puta reprizirani samo u različitom vremenu i u različitim ljudima. Stoga nam Marija Jovanović, svojom bogatom leksikom, ostavlja odškrinuta vrata naših domova, prošlih, sadašnjih i budućih, i put na kome bismo trebali da shvatimo da su životne drame začarano kolo svekolikog ljudskog postojanja.
Marina, Vasilis, Oziris – to smo mi sami.
Obični ljudi pod teretom ljudskosti.
Autor: Iva Pavlović
Preuzeto sa: pogledkrozreci.blogspot.com
