Slobodan Vladušić o knjizi „Košarka, to je Partizan“: Više od igre, više od kluba
Ispisujući svoju priču o crno-belom klubu, pisac Slobodan Vladušić u knjizi „Košarka, to je Partizan“, koju čitamo u novom, dopunjenom izdanju, svedoči činjenici da su, pored brojnih izazova, čuda ipak moguća.
Foto: Katarina Marčetić
Pisac Slobodan Vladušić priča za Bukmarker o knjizi „Košarka, to je Partizan“, koja u novom, dopunjenom izdanju privlači ogromnu pažnju čitalaca, i ističe da ona nije hronologija, statistika, niti katalog trofeja, već svedočanstvo – o tome kako su čuda moguća, kako pobeda ne stanuje samo u budžetima, i kako tim može postati mit.
Čime je obogaćeno ovo novo izdanje knjige?
Prvo izdanje knjige „Košarka, to je Partizan“ pojavilo se 2016. godine u izdanju izdavačke kuće Vukotić media. To prvo izdanje, preštampano je i u novom, Laginuninom izdanju, koje je dopunjeno sa tri potpuno nova teksta: prvi je moj tekst pod naslovom „Korporativni Partizan“, a naredna dva su ekskluzivni intervjui – jedan sa Željkom Obradovićem, a drugi sa Vanjom Marinkovićem, koje sam dobio zahvaljujući ljubaznoj pomoći kluba. Ova knjiga je specifična po tome što nije istorija kluba, niti zbir statističkih podataka, već moja priča o KK Partizan. Junaci te priče su veliki igrači i treneri kluba, velike utakmice, ali isto tako i navijači, porodična atmosfera, kao i pozicija kluba u odnosu na NBA franšize.
Šta se promenilo od 2016, nakon izlaska prvog izdanja ovog dela?
Promenilo se mnogo toga. Do 2016. godne Partizan je bio ratnički klub, koji se tukao protiv multinacionalnog kapitala sa malim budžetom, ali velikim srcem i prkosom. Ove godine Partizan ima rekordan budžet od 27 miliona evra, bez koga ne bi mogao da bude deo Evrolige. Dakle, Partizan je morao da postane korporacija da bi preživeo i sada se pred njim pojavljuje novi izazov: kako biti korporacija, a ostati Partizan? O tome, između ostalog, govori i moja knjiga.
Kada ste shvatili da je KK Partizan mnogo više od kluba?
Neko vreme sam gledao utakmice kluba koje su na mene ostavljale veliki utisak: recimo, revanš utakmica Kupa Radivoja Koraća između Partizana i Vive Kantu, u Hali sportova, na Novom Beogradu, potom čudesna sezona koja se završila osvajanjem titule Kupa šampiona i serijal utakmica koje je Partizan igrao u Evroligi, uglavnom pod Vujoševićem. Sve to je postepeno u meni počelo da stvara utisak da prisustvujem nečemu što nije „normalno“, da to tako kažem, ali jeste vrlo važno i ohrabrujuće, ne samo kada je u pitanju KKP ili srpska košarka u celini. To je bio razlog zašto sam napisao ovu knjigu. Mislim da su to osetili i čitaoci izdanja iz 2016. godine, jer su mi se godinama kasnije javljali i pitali za knjigu, kada je već više nije bilo u prodaji.
Kako je igrač u tom klubu postajao Igrač?
Mislim da bi jedan od odgovora na to pitanje mogao da bude životopis Bogdana Bogdanovića, kapitena srpske košarkaške reprezentacije. Bogdanović je došao u Partizan kao košarkaška nada, zatim je postepeno dobijao šansu kod Vujoševića, a ta šansa se nije sastojala samo u minutima na parketu, već i u pravu na grešku. Tako je rastao kao igrač, sve dok u onoj čuvenoj plej-of seriji nije gotovo sam pobedio večitog rivala, sa tridesetak koševa po utakmici. Zatim je kao gotov igrač otišao u Fener, tamo je usput osvojio titulu Evrolige, da bi tek tada otišao u NBA. Tako smo dobili kompletan paket: čoveka koji čita protivničke odbrane kao plej, a šutira kao bek – što primarno i jeste – koji ima liderske sposobnosti, i zrači pozitivnom energijom koja utiče na saigrače i čini ih boljim u svakom smislu. To je primer igrača made in KKP, iako, naravno, Bogdanović, nije jedini veliki igrač koji je stasao u Partizanu.
Imate li omiljene strance koji su nosili crno-beli dres?
Meni su najdraži oni stranci koji su se u Partizanu „rodili“ kao igrači. Najočigledniji takav primer je Jan Veseli, koga danas jedva da i gledamo kao stranca. Drugi je Lovernj, koji je u Partizan došao iz Valensije, u kojoj praktično nije ni igrao. Dakle, došao je, takoreći, kao „mrtav“ igrač, a onda se u Partizanu ponovo rodio, da bi na kraju igrao i u NBA ligi. On je to znao da ceni i nikada to nije zaboravio. Ja sam u svojoj knjizi preneo, u celini, njegovo potresno, oproštajno pismo, upućeno grobarima, kada je odlazio u Himki. Mislim da bi to pismo trebalo prevesti na engleski i dati svakom stranom igraču koji dolazi u Partizan, kao mali podsetnik gde je došao.
Kojim je čudesnim pobedama Partizan kupio kartu za večni život i postao sveto ime?
Kada su takve pobede u pitanju, iskreno se nadam da su to one koje ćemo tek slaviti.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 59
