Sećanja na jedno prijateljstvo i jedan Beograd koji kroz tekst pulsiraju u zavodljivom ritmu: Predstavljena knjiga „Lusi“ Bojana Savića Ostojića
Promocija knjige „Lusi“ Bojana Savića Ostojića održana je u četvrtak 19. juna u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.
O knjizi su, pored autora, govorili Saša Bošković, urednik, i Uroš Đurković, književni kritičar.
Bojan Savić Ostojić u romanu „Lusi“ oživljava Beograd sa početka dvehiljaditih. Iscrtavajući mapu svojih kretanja kroz velegradske ulice, ali i po uspomenama na godine ljubavnih peripetija, odrastanja i sazrevanja, glavni junak i narator secira nekadašnje prijateljstvo sa devojkom koja je dobila epitete nečeg neuhvatljivog i pokušava da rasvetli enigmu njenog nestanka.
Čim otvorimo prvu stranicu, lagano stupamo u Zoranov i Lusin emocionalni univerzum, u kome studentski domovi i kafići, lokali i parkovi iskrsavaju poput scenografije nesvakidašnje ljubavne priče, odakle pulsira rok muzika, a drugi likovi su tek statisti uz čiju pomoć autor oblikuje jedinstvene situacije, u kojima se smenjuju svakodnevica i nostalgija.
Govoreći o nastanku „Lusi“, Bojan Savić Ostojić je istakao da nikada unapred nema plan kojom će se temom baviti, kojim periodom, teme su mu formativno nevažne, ali je zato sama forma važna.
„Kada sam počeo da pišem o Lusi, znao sam da će iz te lavine nasumičnog popisa detalja, situacija, preciznih i izvitoperenih sećanja, momenata, ljudi… nastati nešto više od pukog detaljnog popisa sa tačkom na kraju. Želeo sam da tekstu priđem ’iza leđa’ i to je bio veliki izazov. Sam lik Lusi nastao je u toku stvaranja. Kad pišem, želim da to bude neki vid performansa. Sâm čin mi je važan jer se tada dešava kristalizacija svega na licu mesta“, objasnio je autor.
Urednik Saša Bošković kazao je da je bilo izazovno „provozati“ se sa Bojanom kroz sva ta sećanja, asocijacije, godine…
„Bojan vas svojim tekstom lako zavede i povede sa sobom. Vrlo je zanimljiv način na koji piše ’Lusi’, interesantna je poetika i forma. Setite se sebe u tim formativnim godinama u kojima su junaci Zoran i Lusi. Vaše misli su bile kontradiktorne, želje prolazne, interesovanja su se menjala na dnevnom nivou… Sve je to Bojan obuhvatio svojim tekstom koji je, poput tih sećanja i njegovih junaka, neuhvatljiv, promenljiv i zavodljiv, s konstantnom željom da se samoobjasni.“
Da je roman „Lusi” izuzetno inteligentno napisan, ocena je književnog kritičara Uroša Đurkovića koji je dodao da tekst hipnotiše, ali i na momente iritira, uvlači i privlači svojom kontradiktornošću.
„Roman vas uvlači u atmosferu početka dvehiljaditih, u život domaca, u jedan neodređeni odnos koji poriče bilo kakve isključivosti. Takođe, ovo je knjiga o samoosvedočenju, o pokušaju pronalska sebe u tim turbulencijama. Veliko je pitanje ko je Lusi i šta može da bude…“, naveo je Đurković i dodao da bi u susretu sa delom Bojana Savića Ostojića trebalo da se prepustimo ritmu, tekstu i da pokušamo, ako je to moguće, da ih doživimo u njihovoj doslovnosti…
„Jer postoji nešto otrežnjujuće, iskupljujuće i divno u tome da nam sve stalno izmiče…“
Kada je reč o ritmu knjige, ona doslovno ima svoj saundtrek, te se kroz Zoranova sećanja vraćamo i na mesta kao što su KST, SKC, Kuglaš, gde su se slušali Cepelini, Darkvudi, Pink Flojd, ali pre svega EKV.
„EKV je saundtrek tih domskih godina koje sam i ja prošao, a koji su ovde poprišta događaja… EKV je stvarao bliskost među ljudima. Danas ima i drugu konotaciju koja je vezana za blokade, koja mi se takođe dopada… Sâm jezik i ritam kojem sam se prepustio je opsesivan. U svakoj svojoj knjizi ja sam nečim opsednut. Ali ovde je to tempo preko 100bmp, nešto što te tuče, nešto što me je držalo sve vreme... Muzika je važan deo ove knjige, nerazdvojna je i neophodna za asocijacije na različite trenutke i razgovore, a sami tekstovi Milana Mladenovića i Magi su važni i za odnos Lusi i Zorana…“, objasnio je autor.
Saša Bošković se nadovezao, rekavši da upravo tim sećanjem na muziku, pop kulturu tih godina, dopisivanjem po sveskama Lusi i Zorana, Bojan Savić Ostojić daje omaž jednom nedigitalnom vremenu i formativnim godinama koje su svakome od nas važne i što nas određuje i danas.
Kada je reč o samom liku Lusi, Uroš ju je približio kroz poetiku zapisivanja, hoda, opšte tendencije da se približimo nečemu, ali toliko da ga ne konkretizujemo, jer kada to učinimo, onda ga zapravo gubimo:
„To je Lusi. Što smo joj bliže, ona izmiče. Ono što vaskrsava su posebna sećanja na prostore koji su nam tu, ali koji su nam zapravo i pobegli… Ovo nije samo roman o mladosti i izgubljenosti već roman o sećanju…“
Gradeći lik Lusi, Bojan je uneo i deo sebe, svojih sećanja, ali je prevashodno pustio da bude samostalna, nalet inspiracije...
„Za Lusi bi moglo da se kaže da je neka vrsta destilacije svih mogućih susreta, ali u suštini nije, ona je postala samostalna i došla je kao nalet inspiracije bez razmišljanja i strategije… Zaista sam se zabavljao njenom karakterizacijom, najviše ističući ono što je protivrečno. Taj raskorak je važan, to što ne može da se uhvati mi je bilo najinspirativnije…“, priznao je pisac.
Uroš Đurković ja za kraj napomenuo da to što je tako neuhvatljiva i protivrečna, pruža svakome ko čita ovu knjigu da ima svoju Lusi.
„Ovaj roman je pokušaj dekontaminacije sećanja. Što više čitate Bojanova dela, sve više vam se otvara… U prozi hodanja i tumaranja, on zauzima posebno mesto jer su sve njegove knjige na ovaj ili onaj način tumaralačke… Kod Bojana nema političarenja, jeftinih trikova, ni vatrometa, ima punokrvnog teksta, života koji kroz taj tekst pulsira.“
